Zoran Škiljević

ČOVEČULJAK (Odlomak iz romana "Nojeva barka")

zoranskiljevic | 28 Januar, 2018 10:35

Dok zvekneš dlanom o dlan, novogodišnji i božićni praznici proleteše. Čekalo se samo da prođe još i Srpska nova godina, pa da se opet nastavi po starom – kako se ovde radi od kako je sveta i veka, a novi list ćemo da okrenemo, podrazumeva se, kada za to dođe vreme, a to znači nikako pre sledeće Nove godine.

Klonuli grad Beograd ubijao se od lenjosti i dosade, kao da mu je bila potrebna infuzija – da se povrati od mentalne i čulne otupelosti. Samo retki nisu mirovali. Naravno, reč je o onim blagorodnim dušama kojima je belaj drugo ime.

Jednog jutra, beše negde blizu podne, dok se Anamarija spremala za posao, reče Roberto da bi, čisto gimnastike radi, danas obišao nekoliko knjižara. To će – kako je naglasio – blagotvorno uticati na njegovu evidentno, preko svake mere posrnulu, mentalnu i fizičku kondiciju.

– Pa, dobro. Idi, mili, i lepo se provedi – uzvratila mu je i cokila ga u njegov prelepi nosić.

Ma kakav provod. Još se mreškalo bez talasa mrtvo more beogradsko. Na njegovo (ne)umesno pitanje: „Koja ste dela, gospodo, izvoleli pohraniti u onu tamo škrinju?“, uglavnom je odmahivano rukom i nemarno odgovarano da dođe nekom drugom prilikom, za dve nedelje recimo, koliko je zaposlenima u knjižari, po sopstvenom priznanju, otprilike trebalo da ishlapi mamurluk, što se prilično poklapalo sa Robertovom odokativnom procenom. U pojedine pak knjižare nije ni uspeo da promoli nos, pošto su neki razvukli godišnji popis kao gladnu godinu, kao da im je stavljeno u zadatak da pročitaju, a ne da popišu sve knjige. 

No, ipak, u jednom biseru od knjižare, kako se, posle višečasovnog tumaranja gradom, uverio Roberto, na koji je slučajno bio nabasao, konačno je našao sagovornika. Reklo bi se skrojenog baš po njegovoj meri.

Istinu govoreći, taj biser zapravo i nije bila knjižara u právom smislu reči, već starinarnica-antikvarnica, tako je stajalo na ovalnoj drvenoj tabli, nalik na poveći poslužavnik, okačenoj iznad ulaznih vrata. Ćumez, dimenzija otprilike tri sa tri, u koji se ulazilio strmoglavljujući se basamacima u suteren, mamio je prolaznike onim teškim, oporim miomirisom prašnjavih knjiga, koji ume da probudi sećanja i uspomene i koji se nekim čudom probijao bezmalo do sredine ulice. Ipak, složićemo se sa Robertom, više je ličio na knjižaru od svih drugih u koje je naš junak u poslednje vreme  kročio. Jedino je, koliko je on mogao da primeti, iz nekog razloga barka nedostajala. I to ga je zagolicalo.

Mora da su nadležni prevideli da se i u antikvarnicama prodaju knjige i to može biti baš i najvrednije – pomislio je.

I dalje ne mogavši sebi da se načudi kako do sad nije uočio, bez premca, najbolju knjižaru u gradu, a tim putem je najmanje milion puta prošao. I zbilja, s koje god strane da okreneš Obilićevim vencem, samo što ti oči ne izbije.

Nije bio vakat – zaključio je – nema druge.

Među hrpetinama knjiga, i novih i starih i svakojakih, naslaganih od plafona do poda, što nabacanih kako bilo, jedna na drugu, što uredno složenih na policama, zatekao je onižu suvonjavu priliku sede kose i brade a tamnih brkova, osobu, naizgled teško odredivih godina, ali Robertu je njegovo treće oko govorilo da se radi o nekome njemu ravnom.

Živi bili, pa videli!

Sa smeškom na licu, tip je čitao neku knjižicu nalik na moltvenik, sedeći na rasklimatanoj stoličici na rasklapanje, leđima oslonjen na jednu od polica na kojoj je pisalo: PRVA IZDANJA.

Prišavši mu, nazvao je Roberto:

– Pomaže Bog!

Pravo s neba pa u rebra, upita ga onda gde mu je barka. Zašto je ovako divno mestašce uskraćeno za privilegovani primerak riznice naše svekolike kulture? Na šta je ovaj najpre duboko uzdahnuo, potom zabeležio gde je stao, zatim odložio na stočić onu knjižicu nalik na molitvenik, na posebno mesto, tik do fiskalne kasice-prasice, a tek je onda, odmeravši našeg junaka od glave do pete, nervozno odgovorio:

– Evo sam je natako na đoku, gospodine! Kako to niste primetili?

Videvši, međutim, kako se na njegovu vulgarnu pošalicu Roberto slatko nasmejao, čovečuljak se odobrovoljio.

Nepristrasni posmatrač, poput nas racimo, teško bi se oteo utisku da su njih dvojica, može biti, nekoć zajedno ovce čuvali. A radilo se zapravo o nepogrešivoj intuiciji. I sami smo se ne malo puta mogli osvedočiti da je nekad i manje od mikrosekunde dovoljno da namirišemo osobu naše krvne grupe, u mentalnom smislu, razume se.

Čovečuljak mu se onda uljudno predstavi kao vlasnik ovog ćumeza i pozva ga da sedne da malko proćaskaju, naći će se već neka zgodna tema za divan. Roberto sa zadovljstvom prihvati ponudu, uzvrativši mu kako je već mogao, demistifikujući razlog svoje posete novinarskim zadatkom. Potom se spusti na ponuđeni tronožac, prepustivši inicijativu domaćinu. A ovaj nije gubio vreme.

– Mogli bismo nas dvojica da drmnemo po jednu manastirku što šest jezika govori?

– Zašto da ne – odgovori Roberto, mada mu nije bilo do pića, ali nije hteo da kvari utisak.

I dok je čovečuljak miritao oko čašica i manastirke, ne baš naročito spretno, dalo se primetiti,  na jednoj od polica preko kojih je prošao okom, ugledao je naš junak Priče za zbogom pameti, jedan od svojih „žešćih bisera“ – kako je sam govorio. Možda čak i „najžešći“. Protegao se brže-bolje koliko je dug i dohvatio knjižicu. Zapravo, uzeo ju je u ruke kao trofej i otvorio je da je malko prelista, ne pamti kad ju je poslednji put video.

– Pitali ste me za barku, pa da Vam kažem – reče onda čovečuljak, pruživši čašicu Robertu i nazdravivši mu. – Neću tog baksuza ovde da vidim! Ne treba mi i šlus. Nisam sujeveran, ali nešto mi govori da te skalamerije, vrag ih odneo, samo donose nevolju.

– Kako to? – upita Roberto.

– Ne znam kako i ne umem to da objasnim. Jednostavno imam takav osećaj.

– Da, mislim da razumem. I meni se slične stvari događaju.

– Stvarno?

– Da, stvarno. Vrlo često ne mogu čak ni sebi da objasnim zašto sam ubeđen u nešto, a opet, ne bih se tog ubeđenja odrekao ni po cenu života. Eto.

– Uzeli ste mi reč iz usta. Svaka čast! Vi novinari baš umete da artikulišete problem.

– Nije to ništa. Važno je da se razumemo.

– Da, u pravu ste...

 

                                                             Nojeva barka, Plato

Predstavljanje novih članova DKB-a, Miloša Nastića, Ivana Despotovića i Zorana Škiljevića!

zoranskiljevic | 02 Decembar, 2017 20:37

U Biblioteci Grada Beograda - odeljenje za odrasle, Zmaj Jovina 1, u petak, 15. decembra, od 18:30 do 20:00 časova, Društvo Književnika Beograda predstaviće novoprimljene članove: Miloša Nastića, Ivana Despotovića i Zorana Škiljevića.

 

zoran, miloš, ivan 

Danas u maksiju

zoranskiljevic | 26 Novembar, 2017 13:39

Hoću da kupim limun. Slučajno pogledam deklaraciju i vidim upozorenje da kora nije za ljudsku ishranu. Šta ću, ide sezona gripa, treba mi limun. Odem na kasu i zamolim ljubazno da mi naplate ono što je zdravo, što je za ljudsku ishranu, a koru mogu i da im vratim, šta će mi kad je otrovna. Kasirka me pogleda zabezeknuto, pa me upita da li sam lud? Ludi su oni što ovo kupuju, ja sam samo zbunjen! odbrusim joj pa ispustim onu kesu s limunom kao da je šugava. Jedan joj pobeže i otktrlja se u nepoznatom pravcu, a ostale je uspela nekako da vrati u kesu. A ja sam se jedva suzdržao da nešto ne opsujem.

 

                                                     limun 


Pisci "Presinga" Zoran Ilić, Zoran Škiljević i Mirko Škiljević na Sajmu knjiga!

zoranskiljevic | 28 Oktobar, 2017 07:40

Subota 28.10.2017. Sajam knjiga štand "PRESING", galerija Hale 1. 17 - 19 h. 

Gosti prozni pisci "Presinga" Zoran Ilić, Zoran Škiljević i Mirko Škiljević. Razgovor sa čitaocima, potpisivanje knjiga...

Zoran, Zoran, Mirko 

 

MILI (odlomak iz romana "Vrata podzemnih voda")

zoranskiljevic | 30 Septembar, 2017 20:20

Nisam mogao da dočekam sutrašnji dan. Pizdeo sam zbog tog glupavog otkazivanja tribine za koje nisam tačno znao šta bi sve moglo da znači i kakve sve rđave posledice može imati po mene i Anđelu. Oka nisam sklopio, a u dan sam ušao bled kao avet. Na ivici razuma što ne mogu da odem kod nje i da iz njenih usta čujem pravu istinu, pa neka bude i nešto najcrnje na svetu, samo da ne ludim više, preko glave mi je i košmara i neizvesnosti, takvo stanje je za mene jednostavno nepodnošljivo. Nisam mogao da odem do nje, jer najmanje sto puta mi je ponovila da sam kod nje dobrodošao samo u dogovoreno vreme.

Takva su ta njena glupava pravila igre, jebala je ona – po stoti put da kažem.

I šta sam onda mogao nego da šizim čekajući da otkuca pet sati kada se budem nacrtao ispred njenih vrata. Onih kroz koja sam ulazio bez kucanja...

Sad me prvi put nije čekala, pa sam morao da upotrebim zvonce da bi mi otvorila, što, naravno, da nije obećavalo ništa dobro.

Kada sam je ugledao, izgledala je grđe neispavana nego ja. Štaviše, jedva sam je bio prepoznao kako je grozno izgledala.

Rekla mi je da se ne oseća dobro, da je najverovatnije neki vražji virus u pitanju i da će sad najbolje biti da odem. Zatražila mi je onda broj telefona i pribeležila ga u rokovnik. Tu, na ulaznim vratima, nije me pustila čak ni da uđem unutra. Kao da joj ništa ne značim. Kao da sam poštar. Ili neznanac. Namernik koji se izgubio u velikom gradu. Ili prosjak koji traži milostinju...

– Pozvaću  te, mili, čim ozdravim – rekla je onda i namignula mi.

Mili! Prvi put mi je rekla tako nešto. Mili! Hej! Kako to iz njenih usta čarobno zvuči!... I to je – pomislio sam onda – trebalo da znači da treba da joj verujem. Da će me sigurno pozvati čim ozdravi.  

Okej. Upitah je onda brže-bolje da li možda zna zašto je tribina otkazana, a ona je na to samo odmahnu rukom.

– Jebeš tribinu  – rekavši.

Pozdravismo se potom pa mi reče još i ovo:

– I da. Reci onim tvojim žapcima da se ne pojavljuju ovde dok te ja ne pozovem!

I to je bilo to. I to je bilo sve.

Kada je, potom, zatvorila vrata, navukla rezu i dvaput okrenula ključ u bravi, znao sam da je to kraj. Naš kraj! Da smo opet postali dva sveta nedostupna jedno drugom. Tuđa i daleka, kao kada se nismo poznavali. Kao kada sam se kriomice, za svoj groš, ložio na nju. Osetio sam to u duši, ne pitajte kako.

Osetio sam da se naš svet survao u ponor, u bezdan ništavila. Da taj naš svet, svet na čijem pijedastalu behu njeni rajski vrtovi, nikada se više neće dići iz pepela. Da je sa tim sad zauvek gotovo. Za mene će od sad pa nadalje postojati samo ovo grozno, odurno sivilo svakodnevnice u kome ni ovo njeno čarobno, obećavajuće mili neće značiti više ništa. Apsolutno ništa. Neće zvučati čak ni kao šarena laža. U tom svetu nema onih vrata raja na koja se ulazi bez kucanja. Njeni čarobni rajski vrtovi nestali su kao da nikad nisu ni postojali. Kao fatamorgana. Bez njene magije sve drugo je ništa. Najobičnije ništa na kvadrat.

Ali – da zlo bude veće – čak ni to me neće naterati da se zapitam kakav je zapravo bio taj naš svet, odnosno taj moj svet što sam ga gradio u vazduhu kao čardak ni na nebu ni na zemlji? Svet koji sam imao, pa izgubio. I kakva zapravo behu ta vrata na koja sam ulazio bez kucanja? Nisu li to uistinu bila vrata raja? Samo mog raja? Ili možda neka druga vrata? Recimo vrata podzemnih voda? Vrata podzemnog svemira, prostranijeg,  nepojamnijeg i tajanstvenijeg od onog čija smo sićušna čestica u vasioni? Koji svojom zavodljivošću lako može da nas obrlati i zavara?... Moj karmički usud možda? Tunel kojim se stiže pravo do predvorja smrti? Tog majstora koji vreba iz potaje i traži zadovoljenje? I ne odustaje dok ne izvrši svoju opskurnu misiju?

Kao i da se zapitam, takođe, kakvo je to ona, moja prelepa Anđela, čudno i nepredvidivo stvorenje: što je više upoznaješ sve manje znaš šta da misliš o njoj?

 Nije fraza: možda sam zbilja imao premalo godina da bih mogao da dokučim tako nešto i, uopšte, za takvu vrstu razmišljanja – a previše onih hormona u krvotoku. A trebalo je stisnuti zube i suočiti se sa istinom kakva god da je. I to bez odlaganja. Odgovorno. I bez trunčice straha.

 
vpv reklama 
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb