Zoran Škiljević

Blog književnika Zorana Škiljevića, autora romana "Nojeva barka" i "Vrata podzemnih voda", i knjiga proze "O ljubavi i još koječemu", "Happening", itd...

PREDSTAVLJANJE ROMANA "NOJEVA BARKA" ZORANA ŠKILJEVIĆA NA JESENJEM 3+ ČUMIĆ BOOK FEST-u!

zoranskiljevic | 10 Septembar, 2017 14:52

Predstavljanje romana "Nojeva barka" Zorana Škiljevića na Jesenjem 3+ Čumić Book Fest-u, četvrtak 14.09.17. u 18.30h!

Knjižara MAKART STORE, Čumićevo sokače 19, Beograd.

Vidimo se!

makart 

LJUTIĆ (Odlomak iz romana "Nojeva barka")

zoranskiljevic | 05 Avgust, 2017 14:46

Nedelja beše. Gradski emir slavio je krštenje svog šestog, kako sâm reče, jubilarnog žgebčeta. Emir je bio srećan. I svi su bili srećni. Svi u prestonici. Pope naročito. Zvona sa gradskih crkava oglašavala su se na svakih pola sata desetominutnom zvonjavom, da obznane svetu radosnu vest,  a njihova jeka čula se do pola Šumadije. Na malim ekranima tv-prijemnika smenjivali su se veseli prizori sa gradskih i prigradskih ulica.

Vreme je bilo čas ružno, čas lepo, sa udarima košave čitavih hiljadu milja na sat; sunce je smenjivalo kišu i kiša sunce,  pa košava i kišu i sunce, i tako opet, red sunca, red kiše, pa red košave, najmanje šesnaest godišnjih doba borilo se koje će da prevagne. Dakle, rečju, dan právi beogradski. Kao stvoren za baškarenje.

Darija i Plinija, kao i obično nedeljom, zatičemo u velnes baru velnes centra „Gargantula i Pantagruel“ – gde bi drugo? No, danas je za njih poseban dan, pa će i današnji program biti nešto drugačiji od uobičajenog. Neće biti ni opuštanja ni uživancija u dražima saune, đakuzija, ili tajlandske masaže, niti izležavanja pokraj bazena uz neizbežni makijato i odmeravanje ušiljenih silikončića, negovanih nogu i guzova, i onog, dragog nam, vrištećeg predela, neprijateljski nastrojenog prema razumu. Naime, došao je vakat da, ruku pod ruku, kao što su i obećali, kako i priliči personama od integriteta i reputacije, njih dvojica nestave već započeti tretman, odnosno kuru preznojavanja ljutim papričicama, što je hit decenije, kada su tarapeutske metode u pitanju i to ne samo kod nas, već i u zemljama u okruženju.

Kuru zapravo vekovima poznatu, rado i često korišćenu i zbog svakojakih jadâ primenjivanu, naročito u našim tradicionalno konzervativnim južnim i jugoistočnim krajevima. Dugo vremena skroz-naskroz zanemarena, sad, pošto je iznova otkrivena u vidu terapije za podmalađivanje, odnosno za čudotvornu revitalizaciju organizma, s ponosom možemo da istaknemo da je ista dostojno osvetlala obraz prirodnoj medicini i našim pogubnim prehrambenim navikama. Pri tom, treba reći da nije u pitanju nikakav hir, niti privilegija lovatora, što bi se od prve moglo pomisliti, naprotiv, zahvaljujući neviđenoj medijskoj kampanji, naročito internetu, i staro i mlado pohrlilo je da oproba tu blagodet prirode kojom se navodno do neslućenih razmera mogu ojačati imunitet i potencija. Kažu milion i više puta delotvornijoj od svih mogućih i nemogućih bućkuriša i hemikalija s kojim nas sa svih strana besomučno, divljački bombarduje sve agresivnija i bezobzirnija farmaceutska mafija. I to je, priznaćete, s kojeg god aspekta posmatrano, pohvalnije, nego da na svog posustalog mačora kačimo tegove, ili da ga rastežemo kao praćku, mažemo glinom, ili šibamo koprivama, kao što se, primerice, radilo još u  slavno rimsko doba, odakle, kao što je opšte poznato i mi srećom baštinimo svoje civilizacijske korene. Pa ne kaže se za badava: na ljutu ranu, ljutu travku! Ali neka nas to ne zavara, iako je dostupna svima, ta kura ipak nije preporučljiva baš za svakoga. Tako bar tvrde oni koji se u to više razumeju. Potrebno je, naime, imati čeličnu volju, u protivnom ništa od vašeg  fit organizma, a još manje od tvrde muške batine. Govorkalo se čak, što može biti i nije bez osnova, da momak koga preznoje manje od dve papričice, iz nekog razloga – vrag u ženskom obličju će ga znati zašto – zapravo i nije za ženidbu, odnosno da nije ni za šta. I takvo verovanje u već pomenutim nam krajevima, održalo se kažu i do naših dana.

Elem, tako i ova dva jarana zapucaše na kuru oljućivanja, da ih slučajno ne bi zaobišlo nešto što je u ovom trenutnku „in“, i od čega bi se jamačno mogli dobro okoristiti. I oni i, eventualno, ako bog da, njihove lepše polovine. Prilično bezbolno prošli su prvi i drugi tretman i nisu primetili bogzna kakvu promenu na sebi, ako izuzmemo to što posle druge kure dva dana nisu mogli da se služe jezikom i nepcem, zasmejavajući tako okolinu, boreći se za vazduh kao ribe na suvom. Ukratko, imalo je slike, ali  manjkalo je tona. To bi se moglo podvesti pod kolateralnu štetu, tako im je bar bilo objašnjeno. Sada ih je čekao treći, ujedno i finalni tretman, sledilo je preznojavanje sa tri ljute leskovačke papričice. Neka im je Bog u pomoć i nek im se smiluju svi sveci i device i nek im je sa srećom. Šta drugo da im poželimo.

Već su u separeu, odeljenom od ostatka sale sa bezenom, paravanom sa motivima nekog dalekog egzotičnog ostrva, na zakazivanje, u dve smene, od ranih jutarnjih do kasnih večernjih sati, odvijala se terapija za odabranu klijentelu. Dočekuju ih ozarena lica, oba ženska, jedno mlađano i jedno postarije, ovo drugo, pogađate već, glavom i bradom tarapeut. Oba propisno odevena u laku medicinsku toaletu (bluza plus pantalone, ništa ispod, samo veš, osvedočeni neprijatelj muškog roda drži im obline na okupu). Sledi kurtoazna razmena pozdrava, potom svako zauzima svoju poziciju. Po već ustaljenom protokolu, kada je tarapeut dao znak da seansa može da počne, dugonoga asistentkinja, njišući usput bokovima, dostojanstveno im tura pod nos činije sa sledovanjem probranih lekića-ljutića, paprenih – treba li reći – oči da iskoče.

Međutim... Ako nas pogled ne vara, izgleda da naši junaci nisu baš u najboljoj formi: nema ništa od one njihove prepoznatljive poslovične ozbiljnosti. Reklo bi se da su nekako previše mlako pristupili ovoj seansi, bez právog žara, čini se kao da više zaziru od tih lekića-ljutića, nego od odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, recimo. Ipak, šta je, tu je, nije se imalo kud nazad – posle bezmalo desetominutnog prenemaganja, na tri-četiri – sad! Navališe oni na svoje sledovanje kure suznih očiju, sažaljivo pogledujući jedan drugog.

I, ipak smo pogodili – nisu se baš pokazali kao delije. Kada su bili pri kraju trećeg lekića-ljutića, zasijalo je u grlu kao u grotlu vulkanskom. Suknuo je oganj pakleni, upalivši najpre ždrelo, a onda zahvativši čitavu utrobu, pa poskočiše obojica kao opareni i jurnuše pravo u bazen da ugase požar, rušeći sve pred sobom, kao da ih svi đavoli i đavolice gone. Za njima se onda brže-bolje uputiše i tarapeut i ona dugonoga i, zaustavivši se na ivici bazena, iznenađene i uvređene njihovim kukavičjim držanjem, zaurlaše na sav glas:

– Pičke jedne! Ovu kuru morate da ponovite, ili nam se više ne pojavljujte na oči! Dok ste živi!

I neće – i više je nego sigurno, sudeći bar po njihovim skvrčenim, žalosnim telesinama, nasukanim na ivicu bazena, i zabezeknutim pogledima i isplaženim jezičinama, kao kod najbeznadežnijih brodolomnika koji, očajnički se držeći za hrid, daju poslednje znake života. Da ne govorimo o tome da su ih koji minut kasnije izneli na nosilima i odvezli sanitetom u Urgentni centar, ispraćene salvama smeha prisutne bratije mangupske i mogulske, koja se pakosno cerekala, ne štedeći glasne žice. Dabome, znali su ovi kako izgleda to iskustvo, jerbo se nijedan ništa bolje nije proveo, okusivši na svojoj koži, sve draži finalne seanse oljućivanja leskovačkim papričicama. Ipak, srećom po ovu dvojicu nesretnika, bratija beše znatno proređena, pošto se na Marakani danas pikala nekakva važna tekma, pa je glavnina snaga tamo videla svoj formacijski raspored.

Preostalo im je samo još da se mole dragom Bogu, da ih u tako blistavom stanju ne ukadrira kakav zaludan paparaco, kome bi se baš posrećilo da ovakve kapitalce uhvati na delu. Pukne li bruka u medijima, ne opra ih ni more Jadransko. Ni sva morâ ovog sveta. 
 
barka kult 

ONA, ON (odlomak iz romana "Nojeva barka")

zoranskiljevic | 24 Jun, 2017 23:15

ONA

 

Ona, Anamarija, nije bila izrazita lepojka, ali teško da bi se za nju, crnokosu i crnooku, dugonogu mršavicu, moglo reći pak da je bila ružna, daleko od toga, možda pre da je čak i zgodnjikava. Ipak, rečju, izgledom prosek. Ali zato simpa u svakom drugom pogledu. Naročito kada je narav u pitanju. Dakle, bila je divna iznutra. Nasmejana i plemenita dušica, otresite prorode, pametna i britka na jeziku i istnoljubiva, što je bila i glavna odlika njenog karaktera – a što je sasvim odgovaralo i priličilo njenom životnom pozivu. Vragolasta i pomalo na svoju ruku, kao i sve žene, uostalom.

Bavila se novinarstvom, specijalista za specijalne zadatke. Karijeru je započela još u studentskim danima, u omladinskom radiju „Zvrk“, a afirmisala se tek kada je prešla na TV. Promenila je nekoliko redakcija i sad je glavna zvezda medijskog giganta RTV O11, gde uređuje i vodi emisiju „Taster“, udarajući istinom po lopovluku i korupciji. Već nekoliko godina ova emisija, posle rijaliti programa, ima najveći šer u emiratu.

Ipak, njeni roditelji, oboje lekari od ugleda i karijere, nisu mogli da prežale što njihova mezimica nije pošla njihovim stopama – medicinskim. „Zicerskim“ – kako je govorila Anamarija – stopama kojim se stiže u dosadni svet uobraženih i uglađenih, odakle je lagodnije merkati priliku za lep i uzoran brak.

 

 

ON

 

On, Roberto. Do zla boga nestašan tip, ne baš naočite prirode, na njegovom anemičnom licu najupadljiviji behu đozluci, a la Rip Kirbi. Crnomanjast, suv kao grana, trapađoz koji se saplitao i o sopstvene noge. Inače, brilijantni student književnosti kome je po završetku studija, u izvesnom smislu, život pošao stranputicom, budući da mu je, ako izuzmemo ljubav, išlo od ruke samo ono što ne treba. 

Fantasta po prirodi, još nije čestito ni prohodao, a već je počeo da izmišlja toplu vodu i rupe na svirali, a takve tipove ne da nije lako trpeti, nego su stvarno bože sačuvaj. Zato mu zli jezici još u mlađanim pubertetskim godinama nadenuše nadimak Roberto Salinas, aludirajući na onog latinoameričkog genija što je kreativno tumačeći i lucidno dešifrujući Homerove epove otkrio da se legendarna Troja, srce antičkog sveta, nalazi u sred hercegovačkog krša, tačnije u Gabeli. Mnogi su, kao što znamo, uzevši to Salinasovo mudrovanje zdravo za gotovo, ščepali u ruke ašove i pijuke i otišli da kopaju po hercegovačkim vrletima, tražeći nešto, a, zapravo, ni sami ne znajući šta traže; a arheolozi, ljudi od struke i nauke, koje, uzgred budi rečeno, o tako senzacionalnom otkriću niko ništa nije pitao, sa sprdnjom su gledali ko im se sve meša u posao i za ovog genija i za njegove fanove u jedan glas su graknuli da se čuje i da se zna u kakvoj su oni zapravo velikoj gabuli:

– Ako je Troja u Gabeli, onda je Atlantida garantovano na Besnoj kobili!

Tako oni, naime, rekoše i ućutaše – šta će drugo? Dakle, ko u klin, a ko u ploču, ko u Gabelu, a ko u gabulu, tek ovom madiću, kome je kršteno ime Roberto, evo do dana današnjeg ostade i nadimak Roberto. Tačnije Roberto Salinas. Odnosno, Roberto Salinas Prajs, ako ćemo baš da teramo mak na konac. 

Roberto je danas  neshvaćeni umetnik, prozaista – kako sâm kaže, jednako dobar u svim formatima u kojima se ogledao, bilo da su priče, kratke priče, ultra kratke i mini priče, novele, pripovetke, drame jednočinke, ili da su pak romani u pitanju. Međutim, urednici izdavačkih kuća ga zaobalaze u širokom luku, sa podozrenjem gledajući na njegov nazovi talenat, tvrdeći da je njegova proza nebuloza i udav-štivo – kako su krstili Robertovo pisanije – najobičnije splačine, pritom još i u potpunoj koliziji sa literarnim izrazom koji je blizak srcu današnjeg čitaoca. I to svi odreda, izuzev jednog. Njegovog druga sa klase, zvaćemo ga Glavucko, pošto ga je iz nekog razloga, tako oslovljavao i Roberto.

Glavucka je, inače, pratio glas da mu se ponajviše zahvaljujući njegovim zavičajnim vezama posrećilo da dograbi mesto urednika domaće proze u jednoj od retkih izdavačkih kuća koje u ovim, zbilja nikad crnjim godinama za izdavaštvo, nisu kuburile sa penezima.

Kada bi se ukazala zgodna prilika da se na mirišljav i lepo upakovan način dodatno unovči popularnost neke kaćipereke sa estrade, ili neke druge zverke iz šou biznisa – što je od skora i kod nas postalo moda i stvar prestiža – ovaj bi angažovao Roberta da svojeručno, pozajmljujući im svoj talenat, ispisuje njihove zgode i nezgode i slatke tajne i epizode iz ljubavnog života. Dakle, ređale su se jedna za drugom knjižice spletki i intriga i drugih, što je moguće golicljivijih pikanterija i nadražujućih erotskih scena, kao i svakakvih još koještarija i gluposti koje bi u stvaralačkom transu Robertu pale na pamet. Imperativ je, naravno, bio po svaku cenu zadovoljiti i naručioca i čitaoce, a to, kao što znamo, nije nimalo lako, treba svaki put iznova zaseniti i razgaliti prostotu. Za divno čudo, Roberto se u tome lepo snalazio, i suviše lepo čak. Crnčeći na ljigavim biografijama estradnog polusveta, davao je sebi oduška, od sveg srca rugajući se infantilnom ukusu čitalačke publike, a ona je u tim njegovim remek-delima pak besomučno uživala, bez pardona navaljujući na knjižare, stalno tražeći još, a za to još često bi moralo malko da se popričeka, jer dešavalo da njemu, jadničku, radeći i danonoćno, ne bi polazilo za rukom da ispoštuje ugovorene rokove.

Dakle, Glavucko mu je bio nešto poput menadžera. Iliti ništa više od najobičnijeg makroa – kako je govorila Anamarija. Ona nije propuštala priliku da besprizorno arčenje Robertovog talenta okarakteriše kao podvođenje, iako se, istina, nije bogzna kako ni protivila takvom Robertovom izboru, barem da je to piscu ovih redova poznato.

– Neka ga. Možda će ovako pre da odraste – znala je da kaže.

Roberto se zaista pokazao kao majstor od zanata. Za svoj rad nagrađivan je nimalo zanemarljivim honorarirama i tako se u njegovom slučaju na najbolji način udružilo lepo sa korisnim, i vica verse. I naš junak je bio zadovoljan (mada ne i srećan takvim stanjem stvari) i knjige estradnih diva su mamile prolaznike, namigujući im iz knjižarskih izloga. I da čudo bude veće, a cela stvar zaumnija, našem junaku se posrećilo da ujedno bude i najneshvaćeniji i najčitaniji pisac na našem govornom području, što, koliko znamo, nije pošlo za rukom nikome pre njega, a, bogami, teško je zamisliti da će se, barem u dogledno vreme, posrećiti još nekome. Roberto je, dakle, doista bio ne samo neobična, već i retka ptičica.
Nojeva barka plato 333  

Predstavljanje romana "Nojeva barka" Zorana Škiljevića!

zoranskiljevic | 29 Maj, 2017 22:57

Biblioteka "Milutin Bojić", Matično odeljenje, Beograd, Ilije Garašanina 5, u 19 časova.

Učestvuju:

Marina Đenadić, recezent, Predrag Milojević, urednik izdanja, Ljiljana Pantelić Novaković, književnik, Zoran Ilić, književnik, i autor romana Zoran Škiljević. Moderator: Olga Ječmenica. 

Dođite da se družimo!

 

Nojeva barka, Plato 

 

ČELIČENJE OKSIMORONA

zoranskiljevic | 20 Maj, 2017 09:10

      (O romanu  NOJEVA BARKA  Zorana Škiljevića)      

       Piše: Ljiljana Pantelić Novaković      

Između redova  romana Nojeva barka  pisca Zorana Škiljevića,  kao lajtmotiv, hrabro se provlači  savremena ljubavna priča. Na sceni se pojavljuju, u svim kriznim fazama zbivanja, ali  dovoljno upečatljivo autentični i neposredni, dvoje mladih intelektualaca: pisac Roberto i novinarka Anamarija. Jasno je da je  njihova storija prisutna da pokaže, kako jedino ljubav ne može ništa da ugrozi. Ljubav opstaje bez obzira šta se oko nje događa, istina, sa izvesnim otklonom, koji je neophodan da bi, u atmosferi totalnog rasula totalitarističkog društva, sačuvala svoj integritet. Snaga njene postojanosti deluje ubedljivo bez obzira što su oboje posvećeni, ne štedeći sebe, svojim profesionalnim opredeljenjima. No, oni nisu samo pasivni izvršioci, već su istovremeno okrenuti traganju i obelodanjivanju svih anomalija svoje sredine. Njihovi susreti i međusobna razmena mišljenja i osećanja u domaćem ambijentu, nadahnjuju ih da budu aktivni učesnici  promena svega  što u društvu ne valja.

A u tome društvu, baš ništa ne valja! Zato je njihova borba, bazirana po vokaciji njihovih profesija, pre svega na pisanim rečima i medijskoj slici i reči, neravnopravna, pa njih dvoje deluju kao Don Kihotovi potomci u okršaju sa vetrenjačama, koje se okreću, naravno, onako kako vetar duva i ništa ih pritom ne može preusmeriti.

Kakvo je društvo u kome su rođeni i prinuđeni da žive? Isprepletani interesi svih društvenih slojeva, pod plaštom (quasi) dobrih zamisli, ideja i uspešnih poslovnih poteza, kriju sve nijanse tragikomične vladavine oksimorona: od mikro – spoticanja do mega – malverzacija. Sa bezgraničnom maštom vode ih pojedinci u svojim prljavim igrama bez pravila, gde je sve dopušteno i moguće. Vrtoglavi igrokaz odmiče suludom brzinom, dok običan svet sateran u kaveze svakodnevnog življenja, ne stiže da  proprati do neba naraslu, deponiju prevara, laži, korupcije, mita,  podmetanja i obračuna. Sve je, naime umotano u neprozirnu, sjajnu foliju plemenitih  ciljeva, tako da u  momentu eksponiranja ne izaziva nikakvu sumnju i omogućava bezbedno izvođenje, svega što je normalnom ljudskom umu neobjašnjivo, nepojmljivo i strano. I život se pretvara u mrtvu trku, bez pravih pobednika.  

Parafrаzom piščeve misli:  ako je život apsurd šta učiniti da nam postane saveznik, objašnjen je početak avanture  glavnog junaka koji se odlučuje da krene u eksperimentalnu ekspediciju. On  postaje saveznik, deo tog društva i tako ulazi u njegovu suštinu. (Nešto slično, preporučuje i jedan junak Diznijevog crtanog filma: Ako ne možeš da ga pobediš, ti mu se pridruži!)

Ali, pisac u romanu, to ne čini bez razloga. On želi da razotkrije prljavi brlog ljudskog bitisanja, koji je, kako se ispostavlja, nepovratno potonuo u sopstveno blato.

Pisac Zoran Škiljević je imao obiman, ne baš lako savladiv zadatak da u zamršenom klupku samozvanih vlastodržaca, detektuje one, koji iz svojih zatamnjenih i nevidljivih loga, vode prljave igre (lažne) uspešnosti. A da bi neko pokupio realnu priču sa asfalta, mora u nju ući kao jedan od njenih aktera. To dobrovoljno izgnanstvo sopstvenog duha i prilagođavanje svetu kojem on lično ne pripada, nužan je izbor da bi se mogla ispričati priča sa terena. Prihvatanje i  ulazak u taj svet, svakako je svojevrstan napor, ali, ako se to učini sa zadatkom koji je sebi zadao pisac, onda čitalac  stiče utisak da je traganje za paradoksima i apsurdima,  odrađeno sa profesionalnom lakoćom.  I sve je onako, kako su se već na početku romana, složili glavni likovi: Ti radi svoje, a ja ću svoje. Pošteno?

Pred nama, istovremeno egzistiraju dva paralelna sveta: oni koji vuku konce, i oni koji kao marionete igraju uloge, koje su im namenjene na pozornicama širom sveta. Nije to više tajna, mada je nekada sigurno bila.

Ne treba zaboraviti. kako je glavni junak Roberto, kao u komediji apsurda, evoluirao od prvog najneshvaćenijig do najčitanijeg  pisca?

Kako?

Jednostavno. Negirajući sopstvo i odričući se pisanja svojih originalnih dela, koja su ga  ubrojala u najneshvaćenijeg pisca, prihvata komercijalizovanu literaturu i piše o poznatim i popularnim ličnostima, bezvredne, ali tražene, tiražne priče. Skinuvši sa sebe teški teret sopstvene literature proslavlja se kao pisac  lakih knjiga o lakom svetu, namenjenih za laki svet, koji je, ne njegovom krivicom, u većini. I tako postaje, najčitaniji pisac.

Vrzino kolo u koje će se uhvatiti čitalac romana Nojeva barka, pokazaće mu  kakve ga sve vešte kolovođe vode. To su, iskustvom dobro uvežbani koraci mogula i emira anonimnog emirata. Muzika i reči su prepoznatljive  narodu, čak šta više, njegove su, izvorne. To potvrđuju i stvarni događaji – stvarnih ljudi – na stvarnim mestima.

Pisac će pažljivo i sa ažurnošču dobrog istraživača, a ne samo posmatrača, takoreći step by step otkrivati sve moguće varijante skeleta čeličenja oksimoronskog društva. Ima tu svega. Od proizvoda promašenih standarda, koje strani kupac odbija da prihvati, do  preusmeravanja istoga, na domaće tržište veštački izazvane potražnje, državnom klauzulom kao obavezom kupovine. Sledi čitav splet najrazličitijih okolnosti, da bi se osujetila, na sve moguće načine, ova namera. Dug je spisak lukavstava i dovijanja svih službenih struktura i njihovih učesnika.

Dok nas je jedan pisac  (Nikolaj Ostrovski) upućivao Kako se kalio čelik, pisac Zoran Škiljević nas upoznaje, preko svog glavnog junaka, kako se i u koje svrhe, može od čelika proizvedena  kasa, upotrebiti. Biće to uz nimalo laskavu primenu, sa promenljivim sadržajima, ali nedvosmisleno, remorekeri sa kontejnerima oksimoronskih tvorevina.

Na kraju romana, saznaje se da  proizvodi, bez obzira što su se oko njih svojevremeno lomila koplja...ne služe ničemu, niti ko za njih pita. To je još samo jedan dokaz da su merila vrednosti u potpunosti izgubljena. U sličnoj vezi su i knjižare, koje Roberto po navici obilazi, a koje doživljavaju drastiče transformacije, a da to javnost i ne primećuje, a mediji ne izveštavaju. 

Robertov  roman, istoimenog naziva kao i roman pred nama, a čije promovisanje  onemogućuje koincidencija (?) sa otmicom Anamarije , postaće jedan od najčitanijih, što je bila dovoljna satisfakcija glavnom junaku za sav učinjeni napor. Jer i pored čestih pokušaja da stvari posmatra ignorantno, sa ironijom, komično, uz britki humor, kao šalu i sa dozom duhovitosti, činjenica je da malo čega ima istinski veselog i opušteno relaksirajućeg u romanu. Negde, u pozadini zbivanja, oseća se da je  neprekidno prisutan blagi grč koji steže, ali i vodi u stres, depresiju i beznađe, zbog faktičke situacije koja klizi nesmetano, bez obzira šta, kako, kada i ko pokušava da je prevaziđe i izađe čist  i neokaljan. No, upornost kojom pisac pokušava i uspeva da otkrije i ispita, razne oblike mahinacija za koje je sposobno jedno društvo zahvaljujući bogatoj  mašti pojedinaca ogrezlih u greške i grehove, fascinira od početka do kraja romana. Njegova islednička misija, precizno sprovedena  i znalački ispisana, nosi u sebi, bez sumnje i  misionarsku viziju.

Pažnju će skrenuti i happy end Anamarijine i Robertove ljubavi, ka kome oboje kreću iz dva različita pravca. Put ih vodi u smeru šumadijskog sela, u ranije otkrivenu zajedničku oazu mira  i prikupljanja energije. Gradski milje zagušen otrovnim isparenjima ljudskog duha, izraziti je antipod seoskoj sredini gde se još uvek može slobodno disati.  

       A zašto je pisac svoj roman naslovio Nojeva barka, neka ostane mala tajna. Utoliko će otkriće njene  plovidbe (i potopa), za čitaoca biti veće. Ipak, u diskreciji ostaje identitet romanopisca. Da li su pisac Roberto i pisac Zoran Škiljević ista osoba, nećemo saznati sa sigurnošću, ma koliko puta prečitavali i tragali za ovim podatkom u romanu. 
 
 Ljiljana Pantelić Novaković
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb