Zoran Škiljević

Blog književnika Zorana Škiljevića, autora romana "Nojeva barka" i "Vrata podzemnih voda", i knjiga proze "O ljubavi i još koječemu", "Happening", itd...

Pisci "Presinga" Zoran Ilić, Zoran Škiljević i Mirko Škiljević na Sajmu knjiga!

zoranskiljevic | 28 Oktobar, 2017 07:40

Subota 28.10.2017. Sajam knjiga štand "PRESING", galerija Hale 1. 17 - 19 h. 

Gosti prozni pisci "Presinga" Zoran Ilić, Zoran Škiljević i Mirko Škiljević. Razgovor sa čitaocima, potpisivanje knjiga...

Zoran, Zoran, Mirko 

 

MILI (odlomak iz romana "Vrata podzemnih voda")

zoranskiljevic | 30 Septembar, 2017 20:20

Nisam mogao da dočekam sutrašnji dan. Pizdeo sam zbog tog glupavog otkazivanja tribine za koje nisam tačno znao šta bi sve moglo da znači i kakve sve rđave posledice može imati po mene i Anđelu. Oka nisam sklopio, a u dan sam ušao bled kao avet. Na ivici razuma što ne mogu da odem kod nje i da iz njenih usta čujem pravu istinu, pa neka bude i nešto najcrnje na svetu, samo da ne ludim više, preko glave mi je i košmara i neizvesnosti, takvo stanje je za mene jednostavno nepodnošljivo. Nisam mogao da odem do nje, jer najmanje sto puta mi je ponovila da sam kod nje dobrodošao samo u dogovoreno vreme.

Takva su ta njena glupava pravila igre, jebala je ona – po stoti put da kažem.

I šta sam onda mogao nego da šizim čekajući da otkuca pet sati kada se budem nacrtao ispred njenih vrata. Onih kroz koja sam ulazio bez kucanja...

Sad me prvi put nije čekala, pa sam morao da upotrebim zvonce da bi mi otvorila, što, naravno, da nije obećavalo ništa dobro.

Kada sam je ugledao, izgledala je grđe neispavana nego ja. Štaviše, jedva sam je bio prepoznao kako je grozno izgledala.

Rekla mi je da se ne oseća dobro, da je najverovatnije neki vražji virus u pitanju i da će sad najbolje biti da odem. Zatražila mi je onda broj telefona i pribeležila ga u rokovnik. Tu, na ulaznim vratima, nije me pustila čak ni da uđem unutra. Kao da joj ništa ne značim. Kao da sam poštar. Ili neznanac. Namernik koji se izgubio u velikom gradu. Ili prosjak koji traži milostinju...

– Pozvaću  te, mili, čim ozdravim – rekla je onda i namignula mi.

Mili! Prvi put mi je rekla tako nešto. Mili! Hej! Kako to iz njenih usta čarobno zvuči!... I to je – pomislio sam onda – trebalo da znači da treba da joj verujem. Da će me sigurno pozvati čim ozdravi.  

Okej. Upitah je onda brže-bolje da li možda zna zašto je tribina otkazana, a ona je na to samo odmahnu rukom.

– Jebeš tribinu  – rekavši.

Pozdravismo se potom pa mi reče još i ovo:

– I da. Reci onim tvojim žapcima da se ne pojavljuju ovde dok te ja ne pozovem!

I to je bilo to. I to je bilo sve.

Kada je, potom, zatvorila vrata, navukla rezu i dvaput okrenula ključ u bravi, znao sam da je to kraj. Naš kraj! Da smo opet postali dva sveta nedostupna jedno drugom. Tuđa i daleka, kao kada se nismo poznavali. Kao kada sam se kriomice, za svoj groš, ložio na nju. Osetio sam to u duši, ne pitajte kako.

Osetio sam da se naš svet survao u ponor, u bezdan ništavila. Da taj naš svet, svet na čijem pijedastalu behu njeni rajski vrtovi, nikada se više neće dići iz pepela. Da je sa tim sad zauvek gotovo. Za mene će od sad pa nadalje postojati samo ovo grozno, odurno sivilo svakodnevnice u kome ni ovo njeno čarobno, obećavajuće mili neće značiti više ništa. Apsolutno ništa. Neće zvučati čak ni kao šarena laža. U tom svetu nema onih vrata raja na koja se ulazi bez kucanja. Njeni čarobni rajski vrtovi nestali su kao da nikad nisu ni postojali. Kao fatamorgana. Bez njene magije sve drugo je ništa. Najobičnije ništa na kvadrat.

Ali – da zlo bude veće – čak ni to me neće naterati da se zapitam kakav je zapravo bio taj naš svet, odnosno taj moj svet što sam ga gradio u vazduhu kao čardak ni na nebu ni na zemlji? Svet koji sam imao, pa izgubio. I kakva zapravo behu ta vrata na koja sam ulazio bez kucanja? Nisu li to uistinu bila vrata raja? Samo mog raja? Ili možda neka druga vrata? Recimo vrata podzemnih voda? Vrata podzemnog svemira, prostranijeg,  nepojamnijeg i tajanstvenijeg od onog čija smo sićušna čestica u vasioni? Koji svojom zavodljivošću lako može da nas obrlati i zavara?... Moj karmički usud možda? Tunel kojim se stiže pravo do predvorja smrti? Tog majstora koji vreba iz potaje i traži zadovoljenje? I ne odustaje dok ne izvrši svoju opskurnu misiju?

Kao i da se zapitam, takođe, kakvo je to ona, moja prelepa Anđela, čudno i nepredvidivo stvorenje: što je više upoznaješ sve manje znaš šta da misliš o njoj?

 Nije fraza: možda sam zbilja imao premalo godina da bih mogao da dokučim tako nešto i, uopšte, za takvu vrstu razmišljanja – a previše onih hormona u krvotoku. A trebalo je stisnuti zube i suočiti se sa istinom kakva god da je. I to bez odlaganja. Odgovorno. I bez trunčice straha.

 
vpv reklama 

PREDSTAVLJANJE ROMANA "NOJEVA BARKA" ZORANA ŠKILJEVIĆA NA JESENJEM 3+ ČUMIĆ BOOK FEST-u!

zoranskiljevic | 10 Septembar, 2017 14:52

Predstavljanje romana "Nojeva barka" Zorana Škiljevića na Jesenjem 3+ Čumić Book Fest-u, četvrtak 14.09.17. u 18.30h!

Knjižara MAKART STORE, Čumićevo sokače 19, Beograd.

Vidimo se!

makart 

LJUTIĆ (Odlomak iz romana "Nojeva barka")

zoranskiljevic | 05 Avgust, 2017 14:46

Nedelja beše. Gradski emir slavio je krštenje svog šestog, kako sâm reče, jubilarnog žgebčeta. Emir je bio srećan. I svi su bili srećni. Svi u prestonici. Pope naročito. Zvona sa gradskih crkava oglašavala su se na svakih pola sata desetominutnom zvonjavom, da obznane svetu radosnu vest,  a njihova jeka čula se do pola Šumadije. Na malim ekranima tv-prijemnika smenjivali su se veseli prizori sa gradskih i prigradskih ulica.

Vreme je bilo čas ružno, čas lepo, sa udarima košave čitavih hiljadu milja na sat; sunce je smenjivalo kišu i kiša sunce,  pa košava i kišu i sunce, i tako opet, red sunca, red kiše, pa red košave, najmanje šesnaest godišnjih doba borilo se koje će da prevagne. Dakle, rečju, dan právi beogradski. Kao stvoren za baškarenje.

Darija i Plinija, kao i obično nedeljom, zatičemo u velnes baru velnes centra „Gargantula i Pantagruel“ – gde bi drugo? No, danas je za njih poseban dan, pa će i današnji program biti nešto drugačiji od uobičajenog. Neće biti ni opuštanja ni uživancija u dražima saune, đakuzija, ili tajlandske masaže, niti izležavanja pokraj bazena uz neizbežni makijato i odmeravanje ušiljenih silikončića, negovanih nogu i guzova, i onog, dragog nam, vrištećeg predela, neprijateljski nastrojenog prema razumu. Naime, došao je vakat da, ruku pod ruku, kao što su i obećali, kako i priliči personama od integriteta i reputacije, njih dvojica nestave već započeti tretman, odnosno kuru preznojavanja ljutim papričicama, što je hit decenije, kada su tarapeutske metode u pitanju i to ne samo kod nas, već i u zemljama u okruženju.

Kuru zapravo vekovima poznatu, rado i često korišćenu i zbog svakojakih jadâ primenjivanu, naročito u našim tradicionalno konzervativnim južnim i jugoistočnim krajevima. Dugo vremena skroz-naskroz zanemarena, sad, pošto je iznova otkrivena u vidu terapije za podmalađivanje, odnosno za čudotvornu revitalizaciju organizma, s ponosom možemo da istaknemo da je ista dostojno osvetlala obraz prirodnoj medicini i našim pogubnim prehrambenim navikama. Pri tom, treba reći da nije u pitanju nikakav hir, niti privilegija lovatora, što bi se od prve moglo pomisliti, naprotiv, zahvaljujući neviđenoj medijskoj kampanji, naročito internetu, i staro i mlado pohrlilo je da oproba tu blagodet prirode kojom se navodno do neslućenih razmera mogu ojačati imunitet i potencija. Kažu milion i više puta delotvornijoj od svih mogućih i nemogućih bućkuriša i hemikalija s kojim nas sa svih strana besomučno, divljački bombarduje sve agresivnija i bezobzirnija farmaceutska mafija. I to je, priznaćete, s kojeg god aspekta posmatrano, pohvalnije, nego da na svog posustalog mačora kačimo tegove, ili da ga rastežemo kao praćku, mažemo glinom, ili šibamo koprivama, kao što se, primerice, radilo još u  slavno rimsko doba, odakle, kao što je opšte poznato i mi srećom baštinimo svoje civilizacijske korene. Pa ne kaže se za badava: na ljutu ranu, ljutu travku! Ali neka nas to ne zavara, iako je dostupna svima, ta kura ipak nije preporučljiva baš za svakoga. Tako bar tvrde oni koji se u to više razumeju. Potrebno je, naime, imati čeličnu volju, u protivnom ništa od vašeg  fit organizma, a još manje od tvrde muške batine. Govorkalo se čak, što može biti i nije bez osnova, da momak koga preznoje manje od dve papričice, iz nekog razloga – vrag u ženskom obličju će ga znati zašto – zapravo i nije za ženidbu, odnosno da nije ni za šta. I takvo verovanje u već pomenutim nam krajevima, održalo se kažu i do naših dana.

Elem, tako i ova dva jarana zapucaše na kuru oljućivanja, da ih slučajno ne bi zaobišlo nešto što je u ovom trenutnku „in“, i od čega bi se jamačno mogli dobro okoristiti. I oni i, eventualno, ako bog da, njihove lepše polovine. Prilično bezbolno prošli su prvi i drugi tretman i nisu primetili bogzna kakvu promenu na sebi, ako izuzmemo to što posle druge kure dva dana nisu mogli da se služe jezikom i nepcem, zasmejavajući tako okolinu, boreći se za vazduh kao ribe na suvom. Ukratko, imalo je slike, ali  manjkalo je tona. To bi se moglo podvesti pod kolateralnu štetu, tako im je bar bilo objašnjeno. Sada ih je čekao treći, ujedno i finalni tretman, sledilo je preznojavanje sa tri ljute leskovačke papričice. Neka im je Bog u pomoć i nek im se smiluju svi sveci i device i nek im je sa srećom. Šta drugo da im poželimo.

Već su u separeu, odeljenom od ostatka sale sa bezenom, paravanom sa motivima nekog dalekog egzotičnog ostrva, na zakazivanje, u dve smene, od ranih jutarnjih do kasnih večernjih sati, odvijala se terapija za odabranu klijentelu. Dočekuju ih ozarena lica, oba ženska, jedno mlađano i jedno postarije, ovo drugo, pogađate već, glavom i bradom tarapeut. Oba propisno odevena u laku medicinsku toaletu (bluza plus pantalone, ništa ispod, samo veš, osvedočeni neprijatelj muškog roda drži im obline na okupu). Sledi kurtoazna razmena pozdrava, potom svako zauzima svoju poziciju. Po već ustaljenom protokolu, kada je tarapeut dao znak da seansa može da počne, dugonoga asistentkinja, njišući usput bokovima, dostojanstveno im tura pod nos činije sa sledovanjem probranih lekića-ljutića, paprenih – treba li reći – oči da iskoče.

Međutim... Ako nas pogled ne vara, izgleda da naši junaci nisu baš u najboljoj formi: nema ništa od one njihove prepoznatljive poslovične ozbiljnosti. Reklo bi se da su nekako previše mlako pristupili ovoj seansi, bez právog žara, čini se kao da više zaziru od tih lekića-ljutića, nego od odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, recimo. Ipak, šta je, tu je, nije se imalo kud nazad – posle bezmalo desetominutnog prenemaganja, na tri-četiri – sad! Navališe oni na svoje sledovanje kure suznih očiju, sažaljivo pogledujući jedan drugog.

I, ipak smo pogodili – nisu se baš pokazali kao delije. Kada su bili pri kraju trećeg lekića-ljutića, zasijalo je u grlu kao u grotlu vulkanskom. Suknuo je oganj pakleni, upalivši najpre ždrelo, a onda zahvativši čitavu utrobu, pa poskočiše obojica kao opareni i jurnuše pravo u bazen da ugase požar, rušeći sve pred sobom, kao da ih svi đavoli i đavolice gone. Za njima se onda brže-bolje uputiše i tarapeut i ona dugonoga i, zaustavivši se na ivici bazena, iznenađene i uvređene njihovim kukavičjim držanjem, zaurlaše na sav glas:

– Pičke jedne! Ovu kuru morate da ponovite, ili nam se više ne pojavljujte na oči! Dok ste živi!

I neće – i više je nego sigurno, sudeći bar po njihovim skvrčenim, žalosnim telesinama, nasukanim na ivicu bazena, i zabezeknutim pogledima i isplaženim jezičinama, kao kod najbeznadežnijih brodolomnika koji, očajnički se držeći za hrid, daju poslednje znake života. Da ne govorimo o tome da su ih koji minut kasnije izneli na nosilima i odvezli sanitetom u Urgentni centar, ispraćene salvama smeha prisutne bratije mangupske i mogulske, koja se pakosno cerekala, ne štedeći glasne žice. Dabome, znali su ovi kako izgleda to iskustvo, jerbo se nijedan ništa bolje nije proveo, okusivši na svojoj koži, sve draži finalne seanse oljućivanja leskovačkim papričicama. Ipak, srećom po ovu dvojicu nesretnika, bratija beše znatno proređena, pošto se na Marakani danas pikala nekakva važna tekma, pa je glavnina snaga tamo videla svoj formacijski raspored.

Preostalo im je samo još da se mole dragom Bogu, da ih u tako blistavom stanju ne ukadrira kakav zaludan paparaco, kome bi se baš posrećilo da ovakve kapitalce uhvati na delu. Pukne li bruka u medijima, ne opra ih ni more Jadransko. Ni sva morâ ovog sveta. 
 
barka kult 

ONA, ON (odlomak iz romana "Nojeva barka")

zoranskiljevic | 24 Jun, 2017 23:15

ONA

 

Ona, Anamarija, nije bila izrazita lepojka, ali teško da bi se za nju, crnokosu i crnooku, dugonogu mršavicu, moglo reći pak da je bila ružna, daleko od toga, možda pre da je čak i zgodnjikava. Ipak, rečju, izgledom prosek. Ali zato simpa u svakom drugom pogledu. Naročito kada je narav u pitanju. Dakle, bila je divna iznutra. Nasmejana i plemenita dušica, otresite prorode, pametna i britka na jeziku i istnoljubiva, što je bila i glavna odlika njenog karaktera – a što je sasvim odgovaralo i priličilo njenom životnom pozivu. Vragolasta i pomalo na svoju ruku, kao i sve žene, uostalom.

Bavila se novinarstvom, specijalista za specijalne zadatke. Karijeru je započela još u studentskim danima, u omladinskom radiju „Zvrk“, a afirmisala se tek kada je prešla na TV. Promenila je nekoliko redakcija i sad je glavna zvezda medijskog giganta RTV O11, gde uređuje i vodi emisiju „Taster“, udarajući istinom po lopovluku i korupciji. Već nekoliko godina ova emisija, posle rijaliti programa, ima najveći šer u emiratu.

Ipak, njeni roditelji, oboje lekari od ugleda i karijere, nisu mogli da prežale što njihova mezimica nije pošla njihovim stopama – medicinskim. „Zicerskim“ – kako je govorila Anamarija – stopama kojim se stiže u dosadni svet uobraženih i uglađenih, odakle je lagodnije merkati priliku za lep i uzoran brak.

 

 

ON

 

On, Roberto. Do zla boga nestašan tip, ne baš naočite prirode, na njegovom anemičnom licu najupadljiviji behu đozluci, a la Rip Kirbi. Crnomanjast, suv kao grana, trapađoz koji se saplitao i o sopstvene noge. Inače, brilijantni student književnosti kome je po završetku studija, u izvesnom smislu, život pošao stranputicom, budući da mu je, ako izuzmemo ljubav, išlo od ruke samo ono što ne treba. 

Fantasta po prirodi, još nije čestito ni prohodao, a već je počeo da izmišlja toplu vodu i rupe na svirali, a takve tipove ne da nije lako trpeti, nego su stvarno bože sačuvaj. Zato mu zli jezici još u mlađanim pubertetskim godinama nadenuše nadimak Roberto Salinas, aludirajući na onog latinoameričkog genija što je kreativno tumačeći i lucidno dešifrujući Homerove epove otkrio da se legendarna Troja, srce antičkog sveta, nalazi u sred hercegovačkog krša, tačnije u Gabeli. Mnogi su, kao što znamo, uzevši to Salinasovo mudrovanje zdravo za gotovo, ščepali u ruke ašove i pijuke i otišli da kopaju po hercegovačkim vrletima, tražeći nešto, a, zapravo, ni sami ne znajući šta traže; a arheolozi, ljudi od struke i nauke, koje, uzgred budi rečeno, o tako senzacionalnom otkriću niko ništa nije pitao, sa sprdnjom su gledali ko im se sve meša u posao i za ovog genija i za njegove fanove u jedan glas su graknuli da se čuje i da se zna u kakvoj su oni zapravo velikoj gabuli:

– Ako je Troja u Gabeli, onda je Atlantida garantovano na Besnoj kobili!

Tako oni, naime, rekoše i ućutaše – šta će drugo? Dakle, ko u klin, a ko u ploču, ko u Gabelu, a ko u gabulu, tek ovom madiću, kome je kršteno ime Roberto, evo do dana današnjeg ostade i nadimak Roberto. Tačnije Roberto Salinas. Odnosno, Roberto Salinas Prajs, ako ćemo baš da teramo mak na konac. 

Roberto je danas  neshvaćeni umetnik, prozaista – kako sâm kaže, jednako dobar u svim formatima u kojima se ogledao, bilo da su priče, kratke priče, ultra kratke i mini priče, novele, pripovetke, drame jednočinke, ili da su pak romani u pitanju. Međutim, urednici izdavačkih kuća ga zaobalaze u širokom luku, sa podozrenjem gledajući na njegov nazovi talenat, tvrdeći da je njegova proza nebuloza i udav-štivo – kako su krstili Robertovo pisanije – najobičnije splačine, pritom još i u potpunoj koliziji sa literarnim izrazom koji je blizak srcu današnjeg čitaoca. I to svi odreda, izuzev jednog. Njegovog druga sa klase, zvaćemo ga Glavucko, pošto ga je iz nekog razloga, tako oslovljavao i Roberto.

Glavucka je, inače, pratio glas da mu se ponajviše zahvaljujući njegovim zavičajnim vezama posrećilo da dograbi mesto urednika domaće proze u jednoj od retkih izdavačkih kuća koje u ovim, zbilja nikad crnjim godinama za izdavaštvo, nisu kuburile sa penezima.

Kada bi se ukazala zgodna prilika da se na mirišljav i lepo upakovan način dodatno unovči popularnost neke kaćipereke sa estrade, ili neke druge zverke iz šou biznisa – što je od skora i kod nas postalo moda i stvar prestiža – ovaj bi angažovao Roberta da svojeručno, pozajmljujući im svoj talenat, ispisuje njihove zgode i nezgode i slatke tajne i epizode iz ljubavnog života. Dakle, ređale su se jedna za drugom knjižice spletki i intriga i drugih, što je moguće golicljivijih pikanterija i nadražujućih erotskih scena, kao i svakakvih još koještarija i gluposti koje bi u stvaralačkom transu Robertu pale na pamet. Imperativ je, naravno, bio po svaku cenu zadovoljiti i naručioca i čitaoce, a to, kao što znamo, nije nimalo lako, treba svaki put iznova zaseniti i razgaliti prostotu. Za divno čudo, Roberto se u tome lepo snalazio, i suviše lepo čak. Crnčeći na ljigavim biografijama estradnog polusveta, davao je sebi oduška, od sveg srca rugajući se infantilnom ukusu čitalačke publike, a ona je u tim njegovim remek-delima pak besomučno uživala, bez pardona navaljujući na knjižare, stalno tražeći još, a za to još često bi moralo malko da se popričeka, jer dešavalo da njemu, jadničku, radeći i danonoćno, ne bi polazilo za rukom da ispoštuje ugovorene rokove.

Dakle, Glavucko mu je bio nešto poput menadžera. Iliti ništa više od najobičnijeg makroa – kako je govorila Anamarija. Ona nije propuštala priliku da besprizorno arčenje Robertovog talenta okarakteriše kao podvođenje, iako se, istina, nije bogzna kako ni protivila takvom Robertovom izboru, barem da je to piscu ovih redova poznato.

– Neka ga. Možda će ovako pre da odraste – znala je da kaže.

Roberto se zaista pokazao kao majstor od zanata. Za svoj rad nagrađivan je nimalo zanemarljivim honorarirama i tako se u njegovom slučaju na najbolji način udružilo lepo sa korisnim, i vica verse. I naš junak je bio zadovoljan (mada ne i srećan takvim stanjem stvari) i knjige estradnih diva su mamile prolaznike, namigujući im iz knjižarskih izloga. I da čudo bude veće, a cela stvar zaumnija, našem junaku se posrećilo da ujedno bude i najneshvaćeniji i najčitaniji pisac na našem govornom području, što, koliko znamo, nije pošlo za rukom nikome pre njega, a, bogami, teško je zamisliti da će se, barem u dogledno vreme, posrećiti još nekome. Roberto je, dakle, doista bio ne samo neobična, već i retka ptičica.
Nojeva barka plato 333  
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb