Zoran Škiljević

“Nedavno sam gledao jedan film koji se zove Bele rade (Sedmikrásky) i govori o dvema čudesno prostim gospođicama, vrlo ponosnim na svoju ljupku ograničenost, koje radosno i raspoloženo uništavaju sve što nadmašuje njihove vidike. Učinilo mi se da sam tu video alegoriju izvesnog vandalizma veoma široko rasprostranjenog i goruće aktuelnog. Ko je vandal? Ne, to nije nepismeni seljak koji, u nastupu besa, pali kuću bogatog zemljoposednika. Vandali s kojima se ja srećem svi su obrazovani, zadovoljni sobom, imaju dosta dobar društveni status i ne osećaju posebnu netrpeljivost ni prema kome. Vandal, to je ponosita duhovna ograničenost koja je samoj sebi dovoljna, i spremna je da u svakom času zahteva svoja prava. Ova ponosna uskogrudost veruje da je moé prilagođavanja sveta svojoj slici deo njenih neotuđivih prava, a kako je svet uglavnom stvoren od svega što nju prevazilazi, ona svet prilagođava sebi uništavajuéi ga. Tako neki adolescent odrubljuje glavu statui u parku jer ta statua uvredljivo nadmašuje njegovu ličnu ljudsku suštinu, a kako svaki čin samopotvrđivanja donosi coveku zadovoljstvo, on to čini likujući. Ljudi koji žive svoju nekontekstualizovanu sadasnjost, koji ne poznaju istorijski kontinuitet i kojima nedostaje kultura kadri su da svoju domovinu pretvore u pustinju bez istorije, bez paméenja, bez odjeka, lišenu svake lepote.”

Iz govora Milana Kundere na kongresu čehoslovačkih pisaca 1967.

Prevod: Mira Vuković

Izvor: Milan Kundera “OTETI ZAPAD ILI TRAGEDIJA SRDNJE EVROPE”, Laguna, 2024.

Pre dva dana, u ponedeljak, mediji su objavili da je roman Danice Vukićević "Unutrašnje more" dobio NIN-ovu nagradu, i ja odmah sutradan požurim da kupim nagrađenu knjigu. Obigram desetak knjižara u centru Beograda, prodavci, a još više prodavačice, belo me gledaju kao da sam im tražio kamen sa meseca. I onda, šta ću, opsujem onako po srpski pa kažem: nisam pristalica teorija zavere ali ovde nisu čista posila. Ili je NIN-ov žiri pobrkao lončiće (da se ne lažemo, ne bi im bilo prvi put, ali ne mogu ništa da kažem  pošto nisam pročitao knjigu, a kako da je pročitam kad nje nema pa mema kao da je u zemlju propala)? Ili se neko (moćan očigledno) poigrava s nama, ljubiteljima lepe reči, i iskušava nas – smejulji se negde i kaže:  baš da vidim šta ćete da čitate kad sakrijemo od vas sve nove (u književnom smislu) vredne knjige? Trećeg nema. A od ova dva ne zna se šta je gore!

– Danas je na tebe red, mili – reče Ivana, pokupivši sudove od ručka i spustivši ih u sudoperu. 

– Ako ti tako kažeš – uzvratio sam i odgegao se do kuhinje da pristavim kafu. Kako se nikad ne zabroji, zavrteo sam glavom. 

Potom smo, kao i obično, zauzeli svako svoju beržeru, dva najdragocenija komada nameštaja koji krase naš životni prostor (kasna secesija, poklon od moje baba-tetke Kristine), i čekali da na TV-u počne kviz Slagalica.

I dok je napolјu padao prvi sumrak i lenjo se uvlačio u naš dom, mene bi zasigurno uhvatio dremež da se ona nije vrpolјila na svom mestu lagano odevena, u letnjoj providnoj halјinici.  (Dalje)

Prvog jula moja Medena je poranila, kupila kartu, ušla u voz i zbrisala na more. Bez mene. Šta ću joj ja tamo, rekla je, samo da joj budem teret. Ide tamo da rinta, a ne u provod. Lako je meni, završio sam višu poslovnu, imam i ujaka u opštinskom veću, zaposliće me u komunalnom ili u inspekciji čim se ukaže prvo slobodno mesto, a ona sa završenom gimnazijom nema mnogo mogućnosti da bira. Rođaka joj je našla lep sezonski posao, konobarisaće u nekom hotelu u Sutomoru. Glupo bi bilo da propusti takvu priliku i nešto zaradi. (Dalje)

Kad se navikneš na vožnju autom, vožnja autobusom čini ti se kao povratak u davno zaboravljenu civilizaciju, mudrovao sam dok je kolega Boban dremao na sedištu do mene. Išli smo na službeni put u Šabac.

Boban Glišić bio je desetak godina mlađi od mene, proletos uzeo četrdesetu; sitne građe, proćelav, lenonke na šiljatom nosu; u našoj firmi važio je za oličenje tolerancije i razboritosti. Kad god bi neko od nas komercijalista imao problem sa klijentom, on bi se umešao i izgladio stvar, zato je i dobio nadimak Korektiv. Da nam nije Bobana, davno bismo zatvorili sektor veleprodaje, često je isticao direktor Šljivić. (Dalje)

Jedne avgustovske večeri poznati glumac, Mile Skakavac, sedeo je sa dvojicom kolega u Maderi. Sedeo i šljokao, prisećajući se ne tako davnih vremena, s početka karijere,  kada je bio slavljen i hvaljen, a sad se svakim danom sve više primicao sudbini zvezde na zalasku.

Prirodna stvar, posle nekog vremena morao je da poseti nus prostorije.

Kada ga je ugledala Baba Sera, jako mu se obradovala, pa mu reče kao starom poznaniku:

– Slušaj, nesrećo, ona krakata plavuša što si je pokupio pre neko veče i, najverovatnije, povalio, ta ti je lepotica prošle godine bila muško! (Dalje)

– Glupo je to što radiš, gospodine književniče. Napravićeš sebi nepopravljivu štetu.

– A šta ja to radim, zapitam se.

 A kakav to imam problem?

 (Dalje)

Ona stoji na uglu ulice koja deli Studentski grad od ostatka sveta, čudno zamišlјena, mlada i anđeoski lepa.

On, kao kobac koji je ugledao plen, skoro joj pritrčava i započinje razgovor.

– Čekaš nekoga?

– Ne, ne čekam. Stojim onako.

– Ja sam Alef, kralј ovdašnji, a ti si verovatno ona nova o kojoj svi pričaju?

– Kralјica u svakom slučaju nisam, a da pričaju, lјudi uvek nešto pričaju.  

– Ali ne pričaju neke obične stvari. Na glasu si kao nekakva fatalna zavodnica i zato bi bio red da se nas dvoje upoznamo, ipak je ovo moj reon, moje kralјevstvo.  (Dalje)

Najbolje priče još nisu napisane, najbolji romani još nisu objavljeni, rečeno je na jednoj književoj večeri kojoj sam nedavno prisustvovao. Tom prilikom i Markesa je neko pomenuo, i ja se stresoh istog trena; naime, onomad sa pročitao obiman tekst o Gabijevim mukama i peripetijama oko objavljivanja one genijalne sage o Buendijama i njegovom mitskom Makondu, nakon čega mi nije bilo dobro. Te mi onda pade na um kako nema izdavača koji ne sanja da na njegovu adresu stigne delo vredno Nobelove nagrade; to im je u neku ruku u opisu posla. Ali, kao što znamo, ne jednom se desilo da u hrpi pristiglih rukopisa ostane neprimećeno i nešto genijalno, kao što je bio slučaj i sa Markesovih “Sto godina samoće”, čak i da bude uredno vraćeno pošiljaocu, a dotični izdavač nastavi da sanja onaj san o velikom uspehu i pita se kad će i njega suce ogrejati. Hmm, ogrejaće ga kad ogreje i nekoga od njegovih autora (po mogućstvu nekog od onih vezanih čvrstim ugovorom), pomislio sam. Stoga, gospodo izdavači, otvorite četvore oči, triputu merite a jednom secite, kako veli narodna mudrost. I imajte na umu da se istorija obično ponavlja kao farsa, ili u još skaradnijoj odori. Slučajno ili ne, isto to, samo drugim rečima, izgovorio je moderator, zgodnjikava, rečita brineta, pre nego što će nam, do sledećeg susreta, poželeti sve najbolje. I ispratiti nas kratkim rezimeom te književne večeri, za koji bih, ako je to ikako moguće, zamolio Svevišnjeg da bude pripisan meni. A ona mudrica neka izvine, evo šaljem joj poljubac pošto mi je, netrpnuvši, uzela reč iz usta, i sapštila nam svojim milozvučnim glasom radio voditelja: Pisaca je sve više, izdavača nedovoljno, red za Nobela sve duži, a dobrih knjiga sve manje!

 (Dalje)

Neko veruje u sudbinu, neko u svoju životnu misiju, a neko u Božiji plan. Pisci, obično, veruju u svoj talenat. Za grofa Tolstoja, recimo, kažu da je, osim što je bio veliki pisac, bio i veliki vernik, ali, ako je verovati kazivanju njegovih prijatelja i biografa, ipak je napustio ovaj svet ne izmirivši svoje račune sa Bogom. Gorostasu iz Jasne Poljane ne samo da nije nedostajalo udobnosti i komocije, već mu je još što-šta u životu s lakoćom polazilo za rukom, premda se ne treba zavaravati da je bio lišen briga i problema svojstvenih svakom živom stvoru. Tako se potkraj svog života požalio jednom svom kolegi piscu, rekavši mu rezignirano kako ga Svevišnji nije pozvao da odaje Njegove tajne već da opisuje svet, a da je mogao da bira on bi svakako izabrao ono prvo, i smatrao bi to svojom svetom obavezom. Međutim, ako smemo da primetimo, za jednog drugog „heroja duha“ Svevišnji kao da je imao na umu baš onakav plan kakav je za sebe želeo Tolstoj! Reč je o Beli Hamvašu, koji je, kao što znamo, veći deo života bio pogođen usudom anonimnosti i nemaštine. Mnogi njegovi poštovaoci veruju kako su njegova otuđenost od društva i izostanak i prednosti i mana uobičajenog građanskog života znatno doprineli da se njegova erudicija i prozrenje uzdignu do tako kolosalnih visina, do poniranja u samu srž bivstva i bivstvovanja. Stoga, mislim, ako nije prevelik greh poslužiti se Tolstojevim rečima, za njega bismo onda, možda jedinog u dvadesetom veku, s punim pravom mogli reći i time mu odati dužno priznanje – da je on taj izabranik koga je Svevišnji pozvao da odaje Njegove tajne, umesto da opisuje svet!

 (Dalje)

Autor bloga: Zoran Škiljević

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Ko je vandal
• Pobrkani lončići, zavera ili nešto treće
• Iznenađence
• Medena
• Primati i devojke
• Madera
• Kreativna kriza
• Alef i smrt
• Rezime
• Izabranik

• PROZA [5]
• INFO [2]
• BELEŽNICA [6]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom