Zoran Škiljević

BAKUTA

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 21:35

Tridesetica, jutarnji špic. Kao i obično, gužvanjac oči da iskoče, a bus, prepotopska krntija, možemo samo da se molimo da se ne raspadne negde usput,  pa da ostatak puta prevalimo pešice. Valjda neće, pomislio sam, kad pravo ispred mene, ustade najednom  suvonjava tinejdžerka u isfronclanoj jakni i još grđim farmericama, bleda kao krpa, oči utonule ispod kapaka.  Gde li je ovo dete provelo noć, pitao sam se, ugrabivši brže-bolje mesto da sednem. I taman pomislih, baš je lepo ugrejala stolicu, kad, navraga, spazim čilagera koji se probijao kroz gužvu kao kroz kordon specijalaca, i ja, šta ću, kako učtivost nalaže, mahinalno pođem da ustanem. Međutim – pazite sad ovo – bakuta što je sedela pored mene, koju dotle nisam ni konstatovao, uhvati me za ruku pa reče:

 – Ne ustaj! Taj glasa za Vučića!

Nasmejah se od srca. Ko bi rekao da u bakuti čuči takav đavo. Upiljih se u nju i imao sam šta da vidim: lise izborano i suvo kao pergament, kvrgav nos, a oči živahne i nasmejane, kao da iza nje nije čitav jedan život. Oči, rekao bih, koje se još nadaju nečemu. Valjda zato i ne glasa za Vučića, prođe mi kroz glavu.

U magnovenju onda spazih da je onaj čilager nestao u gužvi. Mora da se u međuvremenu snašao za mesto, pomislim, pa upitam bakutu:

– Otkud znate da onaj glasa za Vučića? Poznajete ga?

– Ne daj bože – odgovori ona.  – Jesi mu snimio facu? Taj ti za Vesića misli da je Ajnšajn, a za Brnabićku da je Indira Gandi. 

– Ni manje ni više? – kažem ja.

– Ni manje ni više? – reče ona, s nekom teškom setom u glasu.

Raspriča se onda bakuta. Kako reče, sprcala osamdeset dve kuke i ničeg joj nije žao, odrasla je tu, na Dušanovcu, završila najpre osmoljetku, potom i gimnaziju, pa je išla na fakultet, i stukla ga u roku, onda rodila dve ćerke, dve kraljice, bila je posle na čelu prestižnih firmi, drmala, što se kaže, i ovde, i u belom svetu.

– Imala sam svet pod nogama, a i bila sam riba i po – reče na kraju –   a sad sam samo 1 od 5 miliona!  

– Zar je to malo? – dobacio sam joj probijajući se navrat–nanos da izađem kod Hrama, gde treba da presednem na trideset trojku. Misleći u sebi: zar je to malo u vašim godinama?  

 (Dalje)

KUPUS (Iz "Dnevnika noćobdije")

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 14:58

Izleda da je moja cica danas ustala na levu nogu. Čim smo posrkali kafu, odosmo na pijacu, i ja, pošto imam ružnu naviku da zevam okolo, ne jednom se negde okrenem, ili zaostanem iza nje par koraka, i onda lepo čujem kako se ona već džapa s nekim i kako mu psuje Vučića. I to, nećete verovati, zbog kupusa!? Pojma nemam zašto baš Vučića, i kakve on pa ima veze sa kupusom. Još nisam čuo da se ovaj upetljao i u salatu, mada, kad malo bolje razmislim, ni to nije nemoguće, kad se, po sopstvenom priznanju, upetljao u fodbal, što ne bi i u salatu (fudbal jeste najvažnija, ali najvažnija sporedna stvar na svetu); uostalom moja cica se ne skida sa tvitera, pa samim tim slovi za one dobroobaveštene.  (Dalje)

Danas u maksiju

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 13:39

Hoću da kupim limun. Slučajno pogledam deklaraciju i vidim upozorenje da kora nije za ljudsku ishranu. Šta ću, ide sezona gripa, treba mi limun. Odem na kasu i zamolim ljubazno da mi naplate ono što je zdravo, što je za ljudsku ishranu, a koru mogu i da im vratim, šta će mi kad je otrovna. Kasirka me pogleda zabezeknuto, pa me upita da li sam lud? Ludi su oni što ovo kupuju, ja sam samo zbunjen! odbrusim joj pa ispustim onu kesu s limunom kao da je šugava. Jedan joj pobeže i otktrlja se u nepoznatom pravcu, a ostale je uspela nekako da vrati u kesu. A ja sam se jedva suzdržao da nešto ne opsujem.

 

                                                     limun 



RTS KLADIONICA

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 13:34

 Ko kaže da ova vlast ne čini ništa za našu omladinu, samo da ga ja čujem! Evo dokaza. U mom kraju, klinci, i to oni problematični, koji ne idu na proteste nego gluvare kojekude i kradu bogu dane, neko vreme već ne obijaju pragove kladionica, već disciplinovano sede u parkiću na klupicama. Gledam ih ja sa prozora i pitam se šta li to oni tamo mute, da su čista posla nisu sigurno. A oni i dalje sede li sede, ćutu, pušu, i prolaznike gledu, i čekaju da počne večernji Dnevnik na RTS-u. Iako je konspiraciji reč, otkriću vam sve pa nek bude da sam drukara najgore vrste, samo me ne pitajte kako sam saznao zašto su se primili na Dnevnik, jer ako vam to kažem moraću da vas ubijem. Slušajte me dobro, nije šala: oni su dali sebi za pravo da se klade u kom minutu Dnevnika će da iskoči onaj Vulin i da bubne nešto što još nismo čuli. Nešto valjda pametno, čim niti jedan Dnevnik ne može da prođe bez njega!

                                                                 tv

                                                               


ŠAMPION

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 10:59

Šampion je prihvatio izazov. Ali je i uslovio izazivača da će mu izaći na megdan, ali samo pod određenim, kako je naglasio, fer i poštenim uslovima, a to je da izazivač ima povez preko očiju i da mu ruke budu vezane. Izazivač je rešio da rizikuje – sam je tražio kavgu a, kao što vidimo, na meniju je bilo ili uzmi ili ostavi – iako svestan da su mu šanse ravne nuli da iz ringa izađe neporažen. Možda jedino ako bi šampion, ponesen euforiom, kako poznavaoci ovog sporta kažu,  nikad lakše odbrane titule, ne raspizdi samog sebe po sred zvezde.

No, kako se čuda ne događaju svaki dan, naročito ne kada bismo mi to najviše želeli, naravno da je izazivač popio nokaut već u prvoj rundi. Šampion je likovao i delio svojim najvatrenijim fanovima vesele osmehe; zadugo ga još niko neće smaknuti sa trona. Sudija je brže-bolje odsvirao kraj meča, a delegat nije imao nikakakav prigovor. Dobar deo publike, odokativno gledano neki procent više od većine,  skandirao je kao u transu ime novog-starog šampiona, bezmalo kao da im to život znači, ostali su nezainteresovano, sa filozofske distance gledali na sve to, jedino se prisutna mlađarija pobunila protiv ovakvog razvoja situacije.  (Dalje)

PITANJE

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 22:57

Bilo je to jednog sučanog majskog popodneva, kao stvorenog za razbibrigu. Udobno zavaljen u naslonjaču, sedeo sam na terasi i bacao umorne poglede ka obližnjem, utihlom i opustelom parkiću gde ni ptičice nije bilo, i sigurno bih uskoro i zakunjao da me najednom nije spopalo teško i preteško pitanje: Da li je moguće da jedan osrednji pisac kao što sam ja napiše remek-delo? Pa još i da to remek-delo bude roman! Iz čista mira, dakle, obrušilo se na mene kao sa neba i nikako da me ostavi na miru, sa očitom namerom da mi upropasti ovako lep dan.

Čudnog li pitanja, neko će reći. Blago li je onom kome se posrećilo da se bavi takvim koještarijama. Ali, meni samo takve stvari i padaju na pamet, i to me ne žalosti baš ni najmanje.  Verovatno ne bi ni vas da ste na mom mestu. Šta ću, takvog me je bog dao. No, da se, ipak, vratimo pitanju.  (Dalje)

O PUŠKAMA I KNJIGAMA I JOŠ KOJEČEMU

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 22:00

Nema dana da bar jednom ne prođem pokraj onog veselog šumarka u Šumicama gde je uvek živo kao u košnici; inače jedinog u ovom delu grada. Bog ga blagoslovio u ime svih nas što živimo tu u okolini i volimo zelenilo. Tako je bogme već čitavih deset leta, otkad sam poselednji put promenio adresu. I tako sam i danas, lep i pametan, prošao tom stazicom, pored šumarka, i zabezeknuo se. Imao sam šta da vidim – pravo niotkud iznikao novi bilbord! Takoreći preko noći. I to tamo gde ga nikad bilo nije. I to kakav bilbord – strašan bilbord. Najmoderniji. Sa pokretnim slikama što se vrte u krug.

Gledao sam i čudom se čudio. Glavom i bradom Vuk Drašković daje nam na znanje da je rastočio svoju epsku dušu na dvesta i kusur stranica svog novog romana, Via Romana. A tu je i njegov neizbežni osmeh – prava Đokonda u violentnom gorštačkom izdanju! Bez sve šale. Čas se smeje, čas bi da zaplače; pa onda: niti se smeje niti plače; i – i smeje se i plače... Bradata Đokonda Vuk. Zavitlava nas odozgo.  Smejulji se, u stvari, za sve pare, a nama se plače. Mislim, nekima od nas. Života mi, tako mi je to izgledalo.  (Dalje)

Memorija

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 21:50

Što je memorija neka čudna stvar. Kada smo kao đaci morali da učimo pesmice napamet, jednom mi je trebalo nekoliko dana da bih upamtio rečenicu „O, muzo udruženja poljoprivrdnika, ti pokri svoje lice velom“, nekoliko dana za jednu jedinu rečenicu a ostatak pesmice memorisao sam bez po muke. Evo, sad, posle tolikog vremena, pamtim samo tu rečenicu i ni reči više, ne sećam se čak ni kako se ta pesmica zove, niti ko ju je napisao!  


GLAVOM BEZ OBZIRA

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 23:19

 

Ne, nije ovo bio san, ovo se stvarno dogodilo. I svaki put kada pomislim na to, a to neretko biva i više nego jednom dnevno,  ne bude mi dobro. Dođe mi da zaplačem. Zato je možda pametno, skontao sam, da se nekome poverim, najbolje nekome iz virtuelng sveta, koga uopšte ne poznajem, možda se tako oslobodim ove proklete more što se nafrkestila na mene kao smrt na babu, preteći da me načisto istera iz pameti.

A sve je počelo krajnje bezazleno. Onih dana kada je to prokleto uklapanje u svetske trendove navrat nanos i na svoju ruku postalo hit i u našem vilajetu. Nismo morali da se zalepimo baš za svaku glupost koja dolazi iz velikog sveta, je l', i to najčešće nepozvanu, mogli smo nešto i da preskočimo, ali moramo mi da budemo veći katolici od pape, pa to ti je. Takve nas je bog stvorio. Niko nam, dakle, nije kriv što kad se čuje za neku našu novotariju, zlobnici iz belog sveta počnu da nam se podsmevaju, pa na nekom tviteru/instagramu/fejsbuku opiče po nama: videla žaba da se konji potkivaju...

Elem, ugledavši se tako na gospodu Engleze, i mi Srbi se eto dosetismo da skalamitimo nešto po ugledu na onaj njihov nadaleko čuveni Hajd park, ne da bismo tamo lajali na zvezde i mlatili praznu slamu, to možemo gde hoćemo, mi smo šampioni sveta kad je u pitanju sloboda mišljenja i izražavanja (naročito ovog drugog), već da bi imalo gde i koja pametna da se rekne javno, a ne samo po kuloarima. Na niti jednu od ovdašnjih televizija televizija od starleta, makroa, prodavaca magle svih boja i dezena, kurvi političara i ostalih profuknjača, ne može ni da se priviri, a što se dnevnih listova i tabloida tiče, tu je mrtva trka ko će da promoviše veće budale i da izmišlja gnusnije laži za naslovnu stranu. Šta nam je onda preostalo nego da za tako plemenitu ideju žrtvujemo jednu klupicu i delić parka, pa ko misli, ili, što je češće slučaj, umisli da ima šta da kaže što već nismo čuli, neka izvoli. Publike svakako neće manjkati (makar one što takva mesta posećuje po službenoj dužnosti), a za ostalo ćemo da vidimo.

Bez mnogo pompe prešlo se onda sa reči na dela i naš Hajd parkić brzo je postao zborno mesto naše neshvćene i nesnađene inteligencije, manje-više lišene zdrave pameti. A tu i tamo prošvercovao bi se i neki liderčić tzv. opozicije, da i on malo zagusla sa ovako viskog mesta, pre nego što mu pobegne misao. Ko zna kad će sledeći izbori pa da sve uči budu uprte u njihovom pravcu.

Proviđenje je htelo da za tako plemenitu stvar bude određen onaj veliki park tačno preko puta zgrade Parlamenta, sa bistrim pogledom na Gradsku kuću i Predsedničke dvore, i ima sve neophodne sadržaje za odmor i razonodu, a nadaleko se već pročuo po divljanju kućnih ljubimčadi i njihovih sopstvenika, od kojih, po mom skromnom sudu, ubedljiva većina naprosto vapi za hospitalizacijom. Leti, kad ono pripeće božji zvizdan, zbog velikog hlada tu ume da bude iznimno ugodan boravak, pa zna da vrvi od naroda kao da se nešto deli za džabaka. Zli jezici govore da u oštroj konkurenciji lepo uređenih gradskih parkova ovaj nije slučajno izabran: radi harmoničnog jedinstva suprotnosti ponajviše, imajući u vidu razmere mentalnih dometa uvaženih narodnih tribuna što u okolnim institucijama povazdan presipaju iz šupljeg u prazno pred tv-kamerama, dok u potaji gomilaju narodnu muku na svojim bankovnim računima.

U samom srcu parka, tamo gde se naročito s proleća najintenzivnije širi, to jest meša miris pokošene trave sa miomirisnim isparenjem psećeg izmeta svih rasa, pedigrea i veličina, ima jedna naročita, sveže ofarbana klupica, na koju bi se ispeo sretnik na koga je došao red da grune i etar šta ima, i odatle su se neumorno, a naročito za lepih dana i vikendom, orile besede, grmele i kletve i molitve, ali su i vrcali stihovi, i ružila vlast, i ružila opozicija, pa opet vlast, pa opet opozicija, i tako to... I – ponajviše – prizivao svaki đavo.

Dugo sam se dvoumio i premišljao da li da se jednom i ja tu pojavim. Ali ne kao posmatrač, već da se ispenjem na tu čuvenu klupicu i da grunem odatle sve šta mi je na pameti pa kud puklo da puklo, to bar ništa ne boli. Naprotiv. Učene glave kažu da je to zdravo za psihu i ja im verujem. Neko vreme već saletala me je neka đavolska potreba da se iskažem u svom najboljem svetlu, istovremeno i kao mudrac i kao revolucionar i kao propovednik, zapravo, u neku ruku moglo bi se reći, kao nekakva sofisticirana varijanta mesije. Modernog mesije, hajde da kažemo. Tako sam u brojnim trenucima nadahnuća sebe video. I ta me je zaumna težnja  toliko pritiskala iznutra da sam se pribojao da pod teretom te balasti neću još dugo moći da izdržim a da ne prsnem po svim šavovima.

Morate me razumeti: kada vam se ukaže sijaset sjajnih, izuzetnih, neponovljivih prilika da se oprobate kao javni delatnik pa svaku uprskate, to ne može proći nekažnjeno, obično ostanu vidljivi tragovi na duši, ako ne bude težih posledica. I, da ne dužim više, na kraju se ja, ipak, nekako odlučim da se ispentram na tu klupicu, pa šta mi bog da.

Beše subota, dan lep kao ijedan drugi koji pamtim. Grad se kupao u blagorodnom majskom suncu a narod izmileo vani da ne propusti nešto od te lepote i da se sit naužuva, pa šiba ka centru grada u buljucima. Ako, pomislim ja, idu kao da znaju šta ih  čeka, da sam im spremio predstavu za pamćenja. Toliko sam ohol bio. To tek sad vidim, sa ove distance, zato sam i prošao tako kako sam prošao. I neka mi to bude za nauk. I ne samo meni, moliću lepo. Ne pišem ja ovo za sebe.

Bilo je blizu podne, iz iskustva sam znao da je u parku u to vreme najveselije i da, budući da se tih dana u političkom i društvenom životu ništa epohalno nije događalo, u blizini one  klupice sigurno sjatiti brojne uštve novinarske, što mi je baš odgovaralo. I, ne oklevajući ni tren, dadoh se u akciju.

Prišunjao sam se najpre do ivice parka, osmotrio onda malo i nalevo i nadesno, da izvidim situaciju, pa produžio dalje, onda ušavši u gužvanjac probijao se mic po mic (u nekoliko navrata, ali samo kad je to stvarno bilo neophodno, morao sam i lakat da upotrebim), i posle nekakog vremena, uz malo sreće, eto me na pedalj do klupice. U poverenju, bolelo me je ćoše za grdnje i psovke što ne čekam svoj red kao svi ostali, nego hoću na kvarno da se izborim za svojih par minuta slave.

Onda napravih mali predah, da saberem misli.  Samo da me ne uhvati trema, ponavljao sam u sebi. Potom sam nekoliko puta udahnuo duboko što sam više mogao, i više nego svestan da sam, takoreći, na korak od cilja. I čim se ukazala prilika, odnosno čim je masa izviždala vremešnu šizofreničarku koja je ovde, tragikomočno moram da kažem, glumila stend-ap komičarku –  popeo se na tron.

Moje sreće u tom trenutku, ne možete to ni da zamislite!

Nemam šta da krijem, okuražilo me je to s kojom lakoćom mi je pošlo za rukom da se domogem prestola, pa obuhvatih masu pogledom kao da sam u najmanju ruku predsednički kandidat. Bilo je brat bratu dve, ako ne i čitave tri hiljade duša. Onda sam zažmurio da me ništa ne bi ometalo, jerbo ipak ja nisam profesionalni govornik. Naročito mi je, moram priznati, išla na ganglije larma onih trideset i kusur živih dosada ojađenih mojim, kako rekoše, neopevanim bezobrazlukom, sad su kao oni na redu i ova će drskost, što sam ih izradio kao budale, skupo da me košta. Bili su nedigli dreku gore nego dečurlija kad im kakav namćor probuši loptu da bi smirom mogao da spava posle ručka. Dobro de, htedoh da im kažem, evo ja ću samo reč-dve dok se vi ne dogovorite koji je mamlaz sad na redu od vas trideset, ako se ikad dogovorite. Ali, pomislih onda, zašto da uludo trošim dragoceno vreme, bolje da se skoncentrišem na „materiju“.

Elem, onda je nepokolebljivi Ja, sa jasnim ciljem u glavi, ni najmenje se ne obazirući na njihovo kevtanje, zaverglao unapred pripremljenu govoranciju, do tančina naučenu i nebrojeno puta oprobanu pred ogledalom.

– Gospodo moja, imam nešto važno da vam kažem! Štošta se i u nama i oko nas zbrkalo i poremetilo, i nije da toga nismo svesni, ali iz nekog razloga pravimo se kao da to ne primećujemo, kao da se nekome drugom radi o glavi, a ne nama! Evo o čemu je reč.

Počeh ja tako svoju govoranciju, hoteći u jednom dahu sve da kažem ako ikako mogu.

 – Umesto da nam svaki dan bude pesma a svaka noć arija, šta mi to radimo, pitam vas, u šta utucavamo svoje živote? Sluđujemo jedni druge utapajući se u magluštinu sveprožimajuće bezličnosti. Hoću da kažem: vodimo predvidljiv, unapred skockan život podređen surovim korporativnim principima profita, i tako potpaljujemo već zapaljen fitilj koji samo što nije do kraja izgoreo. Da samo što nije bilo BUM! – i odosmo svi dovraga lančanom reakcijom, jerbo svako od nas je jedno bure baruta. I tako iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan... Sat otkucava, a mo se kurobecamo da možemo tako unedogled, tobože ne znajući gde su nam granice, i ne pitajući se kolika je cena kojom to plaćamo sve i da nikad ne dođe do eksplozije: da pod plaštom paradigmi savremnog i modernog, čiji su aduti daleko izvan granica našeg razuma, na izvol'te konjukturi pomodnih trendova lansiranih da nam se podvuku pod kožu i isisaju poslednje damare pameti, zapravo bezglavo jurišamo ka sopstvenoj propasti!

Dobro sam se bio zalaufao, pa tu napravih dramsku pauzu da uhvatim još malo vazduha. Potom nastavih istim tempom.

– Primerice, gospodo, pitamo li se možda može li naš emotivni život da se ukalupi u korporativne principe kompanija  kojima smo se zakleli na vernost do groba? Očigledno da ne može. I može li se ikako toj stranputici stati na put? Zar smo toliko zaslepljeni  i zaglupljeni  pa ne primećujemo da  na drage nam osobe, rod rođeni, poznanike i prijatelje, sve više gledamo na isti način kako na nas gledaju naši pretpostvljeni: kao na igračke čiji je jedina misija na ovom svetu da svakoga dana ispune svoju normu! I u njihovom merkantilnom maniru, kao klonirane žalosne prikaze njih samih, odmeravamo sve što nam se nađe u vidnom polju, jerbo sve mora biti procenjeno prema paradigmi koristi, tom pogubnom principu svih principa današnjice. Hajde, guknite, što ste se ućutali? Ako ne mislite da ne govorim razborito, recite...

Dobro de, imam ja još što-šta da vam kažem, ne predajem se ja tako lako, kažem potom samome sebi, pa opet nastavim. 

– Svet spoljašnjeg zagospodario je svetom unutrašnjeg života i ne da mu da dođe do vazduha. Sfera profita definitivno je izvojevala pobedu i zagospodarila svim sferama našeg života pa i sferom emocija. To je tačno kao jedan i jedan su dva, i to je, reći ćete, danas svakome jasno – no, pitanje je, gospodo, šta ćemo sad? I kako ćemo dalje? Na kraju će još ispasti da onaj bavarski vetropir i pivopija Karl Marks nije bio baš tako blesav kako zli jezici smatraju, kada je govorio o upotrebnoj vrednosti ljudskih bića kao o pogubnom imperativu vremena. Ali, kao što vidimo, to vreme nikako da prođe, štaviše, kao da sa nama tera šegu, svakim danom je, čini se, sve crnje. A ceh, bez izuzetka, mora da se plati, nema povlašćenih. Stoga vas pitam: Zar vam se ne čini da je krajnje vreme da nešto preduzmemo, jerbo nam nema boljitka dok na ljutu ranu ne privijemo ljutu travku?! Da ne srljamo više u propast! Da ne dozvolimo da nam život izmiče! Da nam naši životi beže od nas samih kao da smo gubavi!...

Onda je opet počelo da mi ponestaje daha, ali i da mi se pomalo manta u glavi, pa pomislim: kada sam ovako, na otvorenoj sceni, što bi se reklo, tako duboko ušao u meso našoj svekolikoj nesreći, pre bih se samoubio na licu mesta nego što bih dozvolio da me omete neka tako banalna okolnost, pa da ne reknem do kraja sve što sam bio naumio i još ponešto što mi je na duši. Te nastavim, i dalje žmureći, da drobim u etar kao sumanut. 

– Nadam se da smo se razumeli? I o čemu još hoćete da govorimo, gospodo? Hajde, recite! Hoćemo li koju reč o prevarantu životu koji svakoga dana iz rukava izvuče nekog keca? Ili o pravdi i krivdi? O plesu smrti i nejadnakosti među ljudima? Ili o blesavluku političara? O arčenju seksualnosti na svirep i podmukao način, a najčešće iz koristoljublja? O miru u svetu, ili o suživotu vrline i prostakluka? O nepodniošljivoj lakoći postojnja, o čemu je onako znalački pisao Kundera? O inflaciji pameti i osiromašenju duha?...  Dobro de, u redu stvar. Nećete o tome čim ništa ne govorite. A da kažemo koju o altruizmu i empatiji?  Opet ništa, ćutite kao ribe. Pa o čemu onda hoćete da govorimo, majku li vam vašu? O rijaliti programima i jebozovnim sponzorušama?... Dobro, de, razumeli smo se. Razumni smo ljudi je l'. Onda toliko od mene za danas. Čuli ste kako izgleda naše bitisanje mojim očima viđeno. Istina, koješta bi se tu još moglo pridodati, ali neka ostane nešto i za drugi put. Svako od nas je još jedna priča o našem posrnuću i begu u ništavilo. A ovo, međutim, što ja pokušavam da vam saopštim – vidite to valjda i sami – nisu samo puke reči: poziv je na revoluciju! Da spasemo danas što se spasti može. Da spasemo sve što se spasti može. Zato na ljutu ranu ljutu travku, gospodo! Što pre tim bolje! Za mnoge od nas, a naročito za ovu mlađariju sveta gladnih očiju, sutra već može biti prekasno!

Odguslah ja tako svoje srećan i zadovoljan što sam konačno olakšao dušu, ali i što ni na jednom jedinom mestu nisam zapeo, a što je, priznajte, za jednog amatera govornika za svaku pohvalu.

Uprkos tome što su reakcije prisutnih izostale, što niko ni „a“ nije rekao, kao da sam govorio zidovima. Onaj silan svet, koji sam zatekao u parku, kao da je najednom u zemlju bio propao. Ili da su ga pokupili marsovci. Prosto je nemoguće da nisu shvatili moju poruku. Ili da nisu razumeli šta govorim. Pa, majku mu, nisam govorio na kineskom!

No ubrzo i to bi razjašnjeno. Na moju nesreću, moram priznati.

Jer, kada sam otvorio oči, da vidim šta se to dođavola dogodilo, imao sam šta da vidim – prazan park! Nigde živog stvora da mi makar opsuje nešto, ako ništa drugo. Oko mene je odzvanjala ona ravnodušna tišina velegrada koja ubija u mozak. Onda ugledah kola hitne pomoći kako vrtoglavom brzinom idu ka meni – i, avaj!, kud ću šta ću, pobegoh odatle glavom bez obzira. Da negde na sigurnom potražim spas od samoga sebe. Ako već nije prekasno.


 


ZACRTAO

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 22:26

... Ma da, kako da ne? Samo sam ja lud a svi ste vi pametni kao pčelice! Pa sve i da jeste tako, šta se to koga tiče? Moja ludost, moj problem. Takvog me je Bog stvorio pa se Njemu žalite, ako mislite da ima vajde. Ja ću da radim šta ja hoću i šlus. Dok je glavudže na ramenu, neće meni niko propisivati pravila i na meni trenirati strogoću. Uzalud mu je. Bolje neka potraži neko drugo sredstvo za terapiju. Taman tako! Boga mi. Pokazaću vam ja svima. Naročito  ovim mojim blesavim komšijama. Ma ima da se puše. Samo neka mi se još jednom nacrtaju na vratima da mi pametuju, te ne može to tako, te nije u redu, komšija, ovo, te nije u redu ono, ima svima da im odmerim od šake do lakta. Šupci jedni, sve bi kao nešto na note, profinilio se to, a ovamo praziluk štrči iz bulje. Kao smeta im što sam zatego štrik ipod prozora, tuče im pravo u mozak kad okapavam veš. Ljudi moji, to su najobičniji peškiri i leviske, dobro bude i poneki duks, nikad nisam stavio jaknu ili džemper pa da im bije odozgo čitav dan, ili da im noću gruva o sims pa da ne mogu oka da sklope. Pa i to malo što se jedva nakanim da operem bude jedva dvaput mesečno, i to u najboljem slučaju! – pa šta su onda drugo nego šupci kad im i to malo smeta! Evo, zakunite se u Boga pa kažite da nisam u pravu. Šta bi ti prasci hteli, da smrdim kao tvor? Na kraju krajeva, jesam ja kriv što je zgrada takva kakva jeste, pa nemamo terase. Neka nađu tog genija arhitektu koji je projektovao zgradu pa neka njega hvataju za gušu, i molim lepo.  (Dalje)

Powered by LifeType