Zoran Škiljević

ULICA

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 20:30

Gužva na prednjim vratima. Gužva na srednjim vratima. Gužva na zadnjim vratima. Svako jutro. Ili me rastežu kao praćku, ili visim kao kanarinac, ili stojim na jednoj nozi kao roda. Da čekam sledeći bus, probao sam, ne vredi. Da se nadam da će ovom trasom jednom proći tramvaj, glupo je. Prioritet je, nadležni kažu, metro. Možda je onda najbolje da, poput onih veseljaka, što su to uradili na vreme, za svaku eventualnost, i ja kupim karte za taj  metro, pa kad prođe, prođe. Treba verovati u snove, naročito u tuđe snove i vizije. Život može biti neopisivo lep ako dopustimo da nas varaju. Mi, Srbende, to najbolje znamo. Taman mi to prođe kroz glavu, kad neko reče: „Dosta mi je ovoga! Idem ja pešice! Bolje da hodam kao čovek nego da me tumbaju kao džak krompira. Kad god došao, dobrodošao –  rmbanje od jutra do sutra nigde mi neće pobeći!” Tras! Pravo u mozak. Kao da ga je sam Bog poslao, razbio mi je sve iluzije i preda mnom se ukazaše novi vidici. Pomislih onda: ako može on mogu i ja. Zašto da ne? Korak po korak. Zato vam sve ovo pričam: Ako ne ide drugačije, onda korak po korak, i sve su ulice naše. Hoću reći: onda je ulica jedino rešenje!

 

 

city
 

 

 


PLAVETNILO

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 19:39

Suva duša je najbolja, zborio je čuveni Heraklit. Njegovi savremenici, kao i potonji poštovaoci njegovog dela, zvali su ga „Mračni“. Ali za mene je oduvek bio lučonoša!

Suva duša – čista duša, neukaljana opačinom i neubijena životom, tako sam to ja razumeo. I toga nisam mogao de se ne prisetim čim sam jutros otvorio oči i stao pred streljački vod obaveza i besmislica koje će mi ispuniti dan.  (Dalje)

HAPPY END

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 18:59

Triler koji će večeras biti prikazan, i za koji se i ovde tražila karta više, doneo im je i slavu i novac; pohvale su stizale sa svih strana; smešile im se nove glavne uloge. 

Njih dvoje, istina, nisu bili jedini kojima je tek što su zakoračili u svet filma, proricana zvezadana budućnost, ali malo kome se posrećilo, kao njima dvoma, da već s prvim filmom dotaknu nebo. I ako kažemo da nema još ni mesec dana od kako su pred matičarem ozvaničili svoju vezu, bilo bi zbilja pravo čudo da ne budu u centru pažnje gde god se pojave.

Tako je bilo i ove večeri. Ovogodišnje prve Kanske festivalske večeri, zapravo. Jednako glamurozne kao i svih prethodnih godina. Sevali su blicevi i svetlili im put. Sutra će njihovih osmeha biti pune novine.  (Dalje)

OČI U OČI

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 21:49

Šta je? Što me tako gledaš? Zaklanjam ti sunce, pa ne možeš da se čvariš ovde letnji dan do podne? E imam pravo,  a i hoće mi se. Skači koliko god hoćeš, skači do sutra, eto... Neću da ćutim.  Baš! I mnogo mi se ti nešto praviš pametna danas. Koliko juče nisi bila takva. I lepo smo se ispričali ti i ja. Ko? Ja bulaznim! Ma nemoj. I što se tako kvarno smejuljiš? Meni. Da, meni. Misliš da ja ne znam šta ti misliš. E pa varaš se, lutko. Rekla bi da sam poblesavio. Nisam. Samo se malo šalim. Sa tobom, naravno, s kim bih drugim? A žmirkaš, žmirkaš, šta ti sad to znači? Pa dobro, kad si baš navalila, žmirkaj onda, žmirkaj do mile volje ako ti je gušt. I ćutiš, ćutiš, Violeta kućo stara. Naopako, opet skačeš kao oparena – pa ništa ti ružno nisam rekao, ništa ti nisam uradio! Eh, kad bi svi bili tako dobri kao ja, gde bi nam bio kraj. Svima nama, ne samo tebi i meni. Znaš ti to dobro, još bolje nego ja... Mrštiš se! Šta je sad opet? Ne dopada ti se kako izgledam, to hoćeš da kažeš. Zaslužuješ lepše društvo?  Nije nego! Šta? Imam poveliki nos, kao da me je pravio Pinokio, a i uši su mi malko klempave! Dobro,  jesu malko, priznajem, ali ne previše. Opet skačeš – ipak su prevelike jel'?! Ma tornjaj se tamo nevaljalice jedna, ti ćeš meni da sam klemponja, a šta si ti onda? Aha, misliš da ja ne umem da vređam, da sam od toga operisan – e nisam, ako baš hoćeš da znaš. Ali neću. Dobar sam ja, dobar kao dobar dan, pravi dobrica. Eto vidiš, pravim ti društvo a svi te izbegavaju, obilaze te u širokom luku, ne vole te, smetaš im. I ružna si im, i to jako. Pa šta? kažeš. Baš te briga, gledaš ti svoja posla. E, pa dobro, kad je tako.  Idi onda! Nestani! I da te ovde nisam više video! – Ma ne! nemoj da ideš! Samo sam se šalio. Gde si otišla? Vrati se! Vrati seeeeeeee! – Nemaš zašto da se vratiš, to kažeš. E pa odoh onda i ja. Imam i ja pametnija posla. Žabo jedna! Kreketušo!

                                                Žaba 


AKO SI LUD

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 20:58

     U pametnim, lepo uređenim, srećnim zemljama, od svih doktora najteže je doći do doktora psihića. Tako kažu oni koji žive tamo i, za divno čudo, oni se toga nimalo ne stide. I onda zbilja nema razloga da im ne verujemo da je to najnormalnija stvar. Premda liste čekanja nisu manje od telefonskog imenika neke, po broju žitelja, osrednje varošice. Sretan je onaj ko dođe na red za dve godine. Podrazumeva se, ako ne bude prekasno. A kod nas, kao što znamo, nije tako. Zapravo je obrnuto. Kod nas i inače, po merilima velikog sveta, sve je okrenuto naglavačke, pa je onda i to. Kod nas se godinu dana unapred zakazuje kod svih doktora, i specijalista i onih koji to nisu, zna se red. Pa ko dočeka, dočeka. Izuzetak, koji u ovom slučaju ne potvrđuje pravilo, samo su ordinacije upravo doktora psihića. Samo u tim čekaonicama u svako doba dana duva promaja, i tako je tokom cele godine. Možeš da dođeš kad god ti se ćefne i bićeš dočekan kao rod rođeni. Ako si lud. Pa čak i ako nisi, ako si samo malo pošandrcao, što je danas normalna stvar, pa, kao bajagi, još ima nade za tebe. A jesi neki fijuk sigurno čim si došao tu da tražiš pomoć, u ordinaciju od koje pametni beže kao đavo od krsta. No, bilo kako bilo, ovo moraš da znaš. Ako te sretnem tamo znaću da si to ti, i priznaću ti koliko si me razočarao!

 

 


KONJ

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 23:18

 

Išli smo kozjim stazama od Čemerna ka očevom rodnom selu Izgori, kroz Hercegovački krš. Početak avgusta, tada smo obično odlazili kod đeda u goste. Upeko božiji zvizdan, nigde oblaka.

Otac, majka i đed su išli pešice. S tim što je đed vodio kobilu Zeku, preko čijih leđa je bio prebačen samar na kome smo se baškarili brat i ja. Usput, otac nam je brao borovnice i šumske jagode; njegova ogromna ručerda pretvarala se u poslužavnik s kojeg smo se brat i ja zaslađivali.

U jednom trenutku, đed je pustio dizgine, zastao je da zaždije cigar duvana, a Zeka je sama produžila dalje. Dečija radoznalost ponukala me je da se obratim đedu. Upitao sam ga:

– Zna li, đede, ova kobila kuda ide?

Staračkim, prozuklim glasom, na koji je poluvekovno predoziranje nikotinom ostavilo vidljiv pečat, odgovorio mi je kao iz topa:

– Ona zna, ali ima mnogo konja koji to ne znaju.

Da bi me onda uz smešak posavetovao:

– Upamti sinko: ako ne znaš kuda ideš, gde god da stigneš uvek ćeš biti na pogrešnom mestu!

I jesam, upamtio sam to, ali, sudeći po svemu, nije mi se primilo baš najbolje. Često puta sam se, naime, s razlogom pitao da li se ova đedova primedba konjima odnosi i na mene?


O TOME I DA NE GOVORIMO

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 23:24

 

Cakum-pakum – lokum!.. Budi fit, kupi picu Hit!.. Stop šizofreniji!.. I miris i ukus… Lako uz Sinalko!.. Zadovoljstvo u Lenoru!.. Kondom nema alternativu!..

Bilbordi, bilbordi, bilbordi. Gde god okom, evo ih; kao s neba da padaju. Štrče sa svih strana; saleću nas, izazivaju, rugaju nam se, opominju… Ponekad i vređaju inteligenciju.

Ne volim ih; kradu nam dragoceno vreme dok o njima razmišljamo. Zaklanju nam vidik. Možda bismo umesto salame na sniženju ugledali lepo razgranatu krošnju nekog plemenitog drveta, ili neku, za naše krajeve, retku pticu, kako sleće na žbun u obližnjem parku okupanom suncem.

No, jedan mi je ovih dana, ipak, zapao za oko. Nimalo slučajno, pokazaće se. Onaj odakle nam se cerila reklama za pastu za zube u svim duginim bojama. Navodno, epohalnih svojstava.  A za koju, uzgred budi rečeno, nikad nisam čuo, a navodno hit je u svetu i evo je sad konačno i na našem tržištu.

Dakako, samo smo na nju čekali!

Međutim, ono što je meni bilo važno, lepo je poslužila da preko nje bude ispisan grafit, vidljiv i iz aviona. Pisalo je: 

LJUBAV JE NAJLEPŠE GODIŠNJE DOBA! 

I to ga je zapravo činilo tako neodoljivim. Bar za mene.

Neko je, dakle, imao petlju, da ne kažem i hrabrosti i drskosti da se na tako lucidan način – na otvorenoj sceni, što se kaže – naruga svemoćnoj marketinškoj industriji. I to, složićete se, zaista zaslužuje sve čestitke.

Naime, ako je Amor zagospodario tvojim bićem, ako ti leptirići đuskaju u stomaku pevajući najlepše arije, važno li je kakvo je vreme napolju? Mnogo; zar ne?  I s kojom si pastom jutros oribao zubiće? O tome i da ne govorimo.


NEĆU DA BUDEM FENSI

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 15:59

 

– Tata, Milica mi je rekla ako nastavim ovako da ću da postanem pravi fensi? Šta je to „fensi“? Je l’ to znači da ću da budem bogat? – upitao je svog oca petogodišnji Serđo, kostimiran kao centralni bek Mančester Junajteda, utrčavši u stan sa sve loptom koju nije ispuštao iz ruku.

Otac ga pogleda ne ispuštajući novine iz ruku, pa zatečen pitanjem, slegnu ramenima. Po izrazu njegovog lica reklo bi se da bi o tome morao malo da porazmisli, barem do sutra. Za razliku od njega, gospođa mama je, sa svoje taktičke pozicije u kuhinji, za šporetom, svako malo bacajući umilne poglede ka malom ekranu gde je upravo išla nova telenovela sa tužnim krajem i bezbroj nastavaka – imala spreman odgovor.

– Fensi? Sine moj, to ti je nešto kao kicoš, šminker i snob po principu tri u jedan. Otprilike kao što je bio tvoj veseli otac dok ga ja nisam uzela pod svoje.

– Bezobraznica jedna! Sad ću da je pozovem da joj kažem da me više ne zeza. Neću da budem fensi! – na to će mališa ljutito, pa otrča u svoju sobu.

– Pitaj je slobodno da li je i njen tata bio fensi pre nego što se udesio za sva vremena! Priznaće ti da jeste, videćeš!

Prenuvši se najednom potaknut duhovitošću svoje lepše polovine, da ne ostan dužan, reče brže-bolje otac isprativši sinčinu pogledom i razvukavši osmeh do iza glave. Na što mu je onda njegova draga, našavši se prozvanom, na trenutak skrenuvši pogled sa telenovele, uzvratila plaženjem jezika. A onda, kako to već ide, i njoj beše uzvraćeno istom merom.

– Neću da budem kao tvoj otac, da li si me čula!… – odjekivalo je se iz Serđove sobe, dok se ovamo, mamici i tatici izgleda beše osladilo da se malo ludiraju, pa nastaviše da se plaze jedno drugom sve u šesnaest. Sva je prilika, dok pametniji ne popusti.

Ili pak dok se neko od njih ne priseti da trenutak iskoriste za nešto pametnije. 


JERETIČKA PRIČA

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 00:16

Bila je nedelja, tiho septembarsko popodne. Pošao sam u laganu šetnju opustelim ulicama, iz pravca centra grada ka Novom Beogradu. Tako se obreh na Brankovom mostu i tu sam se, bog će ga znati zašto, prisetio jedne davne storije, još iz pedesetih godina prošlog veka.

Naime, tada su baroni i markizi Narodnooslobodilačke borbe i Revolucije bacili anatemu na mog omiljenog pisca iz školske lektire, Branka Ćopića, zapretivši mu izopštavanjem iz javnog života, neke usijane glave pretile su mu čak i robijom, a jedino što mu je stavljeno na teret bila je njegova, tada tek objavljena i brzinom munje raspeta na krst – „Jeretička priča“. Dakle samo priča, pa opet se na njegova pleća sručio takav pogrom. Kao da reči mogu da dignu u vazduh pola države, a drugu polovinu da potope.

Saznavši za nevolju u koju se njegov brat po peru nehotice bio našao, budući nobelovac Andrić pokušao je da ga uteši, kako se to po čaršiji govorkalo, pored ostalog rekavši mu i sledeće: 

– Piši romane, Branko, njih ionako niko ne čita!

Sudeći po svemu, Andrićeve mudre reči nisu ostale bez odjeka – njegov brat po peru ga je poslušao i o tome rečito svedoči njegov potonji romansijerski opus.

E, sad, koliko mu je to pomoglo da ideološke čistunce skine sebi s vrata, to je već druga priča.

Pomislih onda kako je u međuvremenu mnogo vode proteklo Savom i Dunavom – koji se, evo i seku nedakleko odatle, što se za svetlih dana, kao što je ovaj danas, sa mosta lepo moglo videti. I mnogo se toga promenilo, dakako nabolje. Današnji vlastodršci, lišeni ideoloških, ali i svakih drugih predrasuda, nisu tako otvoreno neprijateljski nastojeni prema piscima. Nema te priče zbog koje bi nekoga terali u mišju rupu i pretili mu progonom, ma koliko ova bila jeretička. Imaju oni pametnija posla, a  potkusurivanja sa nadobudnim piskaralima i – i ovo su njihove reči – ostalim egomanijačkim seronjama što žive u ubeđenju da njihova misao drži svet na okupu, velikodušno su prepustili tabloidima.

 

No, međutim, nešto je ipak ostalo isto, i, što je najgore, tome izgleda nema kraja. One Andrićeve reči prate nas kao usud, štaviše kao da nikad nisu bile aktuelnije. Romane i dalje niko ne čita!

 

 


MELANHOLIJA

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 20:48

Zahvaljujući senzacionalnom otkriću objavljenom kao vest dana na Vikiliksu, informaciji koja je dugo na sebi imala oznaku tajnosti, saznajemo da Melanholija ipak nije ono što, povodeći se predrasudama, mi, obični smrtnici, smatramo da jeste. Poželjan sentiment koji našem preneraženom biće daje odlike pritajene čežnje i tajanstvenosti.

Dakle, prema Vikiliksu, s medicinske tačke gledišta, Melanholija (morbus melancholicus) zapravo je težak poremećaj ponašanja karakterističan za nesnađene u životu i načisto dezorjentisane individue sklone melanholiji, mamurluku i promiskuitetu u svim njegovim pojavnim oblicima, a naročito u domenu fantazije. Njene glavne odlike su sledeće:

 Spada u zarazne bolesti zavisnosti.  Prenosi se pogledom.  Napada iz potaje, neprimetno.  Javlja se kada ona hoće, ničim izazvana; naročito ako vam društvo pravi jedino televizor. Stvara brojne psihosocijalne i psihoseksuale implikacije sa nesagledivim posledicama. Ostavlja pustoš u duši. Ima sve karakteristike pandemije. Napada populaciju svih uzrasta i svih vrednosnih i polnih orjentacija, nezavisno od rase, boje kože ili stepena pismenosti. U aktuelnoj klasifikaciji oboljenja, uprkos otporu tradicionalno konzervativnog vrha Svetske zdravstvene organizacije i nesuvislim prigovorima nekolicine šefova država i vlada, naročito osetljivih na pisanje Vikiliksa, prema težini bolesti, svrstana je pri samom vrhu skale, negde između maligniteta i šizofrenije. 

Prema mišljenju eksperata, bolest  nastaje kao posledica celodnevnog buljačenja u televizor, kao i usled upornog izbegavanja jedinke da se suoči sa stvarnošću, što  ima za posledicu hibernaciju vitalne životne energije i osnovnih vegetativnih funkcija. U ranoj fazi, oboljenje dovodi do regresije u emocionalnom razvoju i inhibicije lokomotornog sistema, kao što  znamo,  neophodnih za uspešno savladavanje hroničnog stanja malodušnosti, sindroma koji se već uveliko odomaćenog na području Balkana i Jugoistočne Evrope, a i šire.

Simptomi bolesti: urokljivost, napadi panike, peckanje u grlu, svrab iza ušiju, kokošje pamćenje, impotencija.

Anamneza: prepoznaje se po karakterističnoj grimasi na licu koja nastaje kao posledica poremećaja probavnog trakta, uobičajenog za akutna stanja Melanholije.

Stvar je, naime, toliko uzela maha da je postala čak i inspiracija pesnika: „... zure u te-ve i to po cjeli dan / oči su im četvrtaste kao ekran“.

Medicina još nije našla lek za ovu boljku. Neka istraživanja su u toku, međutim, iz pouzdanih izvora saznali smo da su svi istraživači u međuvremenu oboleli od ove podmukle bolesti.

Uprkos svim preduzetim merama u suzbijanju ovog planetarnog bauka, kao i nesebičnoj pomoći zainteresovanih farmakoloških kartela i najavljenim protestima više dobroobaveštenih nevladinih organizacija, Svetska zdravstvena organizacija još uvek se  ustručava da saopšti makar približan broj obolelih. Prema neimenovanim diplomatskim izvorima, špekuliše se sa višemilionskom cifrom postradalih utapajući život u Melanholiji.  Bar tako kaže Vikiliks.

Kao narodni lek, koji se za sad jedini pokazao kao delotvoran,  preporučuje se sledeće: 10 –12 sati buljčenja u televizor, i to svaki dan – i nedeljom i praznikom. Dozvoljeno je pojesti nešto u pauzi između emisija i obavljanje fizioloških potreba. Nipošto ne izbegavati reklame. Ne preporučuje se zaljubljenima. Kao neželjeni efekti terapije, pominju se: zatupelost, nedostatak volje za seksom i sklonost ka suicidu.

 

Hvala Vikiliksu što nam je otvorio oči. Kako bismo drugačije znali da je narod u pravu – klin se klinom izbija!

 

 


Powered by LifeType