Zoran Škiljević

– Glupo je to što radiš, gospodine književniče. Napravićeš sebi nepopravljivu štetu.

– A šta ja to radim, zapitam se.

 A kakav to imam problem?

– Kad si objavio poslednju knjigu? Pre više od pet godina, i od tada ni slovca; ona dva-tri pesmičurka koje si objavio u časopisima, bolje da ne pominjemo. Osvesti se, čoveče, pre nego što bude prekasno!

To upravo  i pokušavam...

Tako sam onomad razgovarao sa svojom slikom u ogledalu, poslušavši preporuku mog tarapeuta. Bilo je to nakon još jedne uludo probdevene noći za pisaćom mašinom.

Ubedio me je, naime, taj moj tarapeut, Dr Bistroum, da je poželjno prozboriti reč-dve sa svojim likom u ogledalu pre nego što se posvetimo dnevnim aktivnostima; oči u oči, kao sa najboljim prijateljem. Ali iskreno, ne bubati koješta šta je tebi milo, nego ogoliti se do srži pred tim što te gleda iz ogledala, i reći mu sve što te tišti, ili bar ono što te najviše tišti. To je, kaže Dr Bistroum, najbolja preventiva od mentalnih tegoba i duhovnih inhibicija svojstvenih današnjem čoveku.

– Kažeš ne znaš o čemu da pišeš!... Piši šta ti prvo padne na pamet, pa onda sledeće na šta pomisliš, i sve tako, stranicu za stranicom... Bezmalo o svakom drugom u tvojoj zgradi mogao bi se napisati roman, a ti kukaš kako nemaš o čemu da pišeš! Sve je sranje, gde god se okreneš. Tuga i ništavilo, na šta god pomisliš. Ma nemoj mi reći!... – zapenio je taj tip iz ogledala i gledao me namršteno pokazujući mi rukom na pisaći sto.

Krenuh najpre da se preznojavam a potom, razmislivši malo, i da mu se zahvaljujem. Dao mi je sjajnu ideju; moj komšiluk je zbilja pravi rasadnik koloritnih tipova, o nekima bi se stvarno mogao napisati čitav jedan „Rat i mir”. Kako se toga pre nisam setio, pitao sam se dok sam uvlačio papir u  mašinu. Ali kako sam ga uvukao tako je i osvano, beo kao sneg, i izgužavan, pritisnut mojom glavudžom usnulom na pisaćoj. Taj što stanuje u mom ogledalu nije precizirao od koga da počnem, i ja šta ću, priberem se pa opet stanem pred njega i upitam ga, a on mi kaže:

– Glupane glupi, kreni od prizemlja pa idi redom!

Dobro de, ne žesti se, pomislim, a onda mi dopre do pameti – pa ja živim u prizemlju!

Gledam ja njega, gleda on mene, ne trepće on, ne trepćem ni ja, i onda u jednom trenutku posumnjam da sam možda nešto krivo spojio, a on se nasmeši pa reče:

– Stavi se u ulogu sveznajućeg pripovedača pa se najpre pozabavi sopstvenum likom i delom – materijala za solidnu pitoresku imaš na pretek. I nakon nekog vremena, kad osetiš da je tvoj stvaralački zanos dobio vetar u leđa, zaređaj od stana do stana, ti kao da ne znaš da pisci naprosto eksplodiraju kad navale da olajavaju komšiluk!

–  Pogotovo kad olajavaju kolege – kažem ja.

Primedba je na mestu – kaže on.

– Nismo mi pisci zabadava na glasu da smo najveće alapače – dodam, a mislim u sebi: važno je da smo se nas dvojica konačno razumeli.

I onda brže-bolje opet sednem za pisaću, da mi ta spasonosna ideja ne pobegne iz glave.

PS: U međuvremenu sam stigao do trećeg sprata i krenuo da pišem treći tom moje komšijske sage. A budući da živim u zgradi od jedanaest spratova, taj moj komšijski „Rat i mir”, sva je prilika, svojim gabaritom će nadmašiti i Prustovo „Traganje za izgubljenim vremenom”. Ali ne mari, važno je da sam ja prebrodio kreativnu krizu.  

Autor bloga: Zoran Škiljević

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Ko je vandal
• Pobrkani lončići, zavera ili nešto treće
• Iznenađence
• Medena
• Primati i devojke
• Madera
• Kreativna kriza
• Alef i smrt
• Rezime
• Izabranik

• PROZA [5]
• INFO [2]
• BELEŽNICA [6]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom