Zoran Škiljević

MARGINALIJE O KNJIZI "MESEČARI" MILOŠA NASTIĆA, IVANA DESPOTOVIĆA I DANIJELA ĐUKIĆA

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 15:27

 

 Piše: Zoran Škiljević

 

Pred nama je knjiga proze neobičnog naziva Mesečari,  delo trojice autora, Miloša Nastića, Ivana Despotovića i Danijela Đukića. Utoliko neobičnije što je reč o pesnicima.

Sam naziv dela, Mesečari , asocira na nešto onostrano i zagonetno, a u umetničkom smislu, rekao bih, dostupno retkim, odabranim individuama, u neku ruku i osobenjacima. Dakle, sanjarima koji su više povučeni nekim unutrašnjim porivom, negoli svesnim izborom, pošli stazom mesečarenja, tražeći od života ono što drugi, lišeni takve priviliegije, obično nalaze u poeziji. Otud u njihovoj prozi, prolazeći kroz lavirinte urbanog i proživljavajući duhovno iskustvo njih kao autora, neretko se susrećemo sa iskrivljenom, iskošenom, ili pak zaobljenom percepcijom, njihovom viđenjem sveta zapravo, koji ima ne samo drugačiji izgled, već i miris i ukus od onag na koji smo naučili, što je možda i najbolji znak da smo na pravom mestu. To jest da je autorima pošlo za rukom da nas najpre zainteresuju, a potom i opčine svojim delom, I, sledstveno tome, nametnu nam svoju viziju stvarnosti koja ima njihov snažan autorski pečat. Stoga sam uveren da ovo njihovo troknjižje, kao reče Vlasta Mladenović, neće proći bez odjeka ni kod publike ni kod kritike.

Na koricama knjige vidimo da mesec, odonosno njegova silueta, nije na onom mestu gde smo navikli da ga gledamo, to jest na nebu, već je skrajnut dole, pri samom dnu korica, bezmalo samo što ne ispadne iz knjige. Šta nam to govori? Nije li to možda želja, zašto ne i provokacija autora, da se poigraju sa našim očekivanjima? Ne znači li to da u njihovoj prozi od romanantike i uzvišenog, što od pesnika očekujemo, više ima hadskog, podzemnog i metafizičkog, od pastoralnog, više trulog taloga svakodnevice; i gde je tu ljubav, ako smemo da primetimo?

Na ta kao i na druga pitanja, svako od autora odgovoriće na svoj, samo njemu svojstven  način.

  (Dalje)

BAKUTA

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 21:35

Tridesetica, jutarnji špic. Kao i obično, gužvanjac oči da iskoče, a bus, prepotopska krntija, možemo samo da se molimo da se ne raspadne negde usput,  pa da ostatak puta prevalimo pešice. Valjda neće, pomislio sam, kad pravo ispred mene, ustade najednom  suvonjava tinejdžerka u isfronclanoj jakni i još grđim farmericama, bleda kao krpa, oči utonule ispod kapaka.  Gde li je ovo dete provelo noć, pitao sam se, ugrabivši brže-bolje mesto da sednem. I taman pomislih, baš je lepo ugrejala stolicu, kad, navraga, spazim čilagera koji se probijao kroz gužvu kao kroz kordon specijalaca, i ja, šta ću, kako učtivost nalaže, mahinalno pođem da ustanem. Međutim – pazite sad ovo – bakuta što je sedela pored mene, koju dotle nisam ni konstatovao, uhvati me za ruku pa reče:

 – Ne ustaj! Taj glasa za Vučića!

Nasmejah se od srca. Ko bi rekao da u bakuti čuči takav đavo. Upiljih se u nju i imao sam šta da vidim: lise izborano i suvo kao pergament, kvrgav nos, a oči živahne i nasmejane, kao da iza nje nije čitav jedan život. Oči, rekao bih, koje se još nadaju nečemu. Valjda zato i ne glasa za Vučića, prođe mi kroz glavu.

U magnovenju onda spazih da je onaj čilager nestao u gužvi. Mora da se u međuvremenu snašao za mesto, pomislim, pa upitam bakutu:

– Otkud znate da onaj glasa za Vučića? Poznajete ga?

– Ne daj bože – odgovori ona.  – Jesi mu snimio facu? Taj ti za Vesića misli da je Ajnšajn, a za Brnabićku da je Indira Gandi. 

– Ni manje ni više? – kažem ja.

– Ni manje ni više? – reče ona, s nekom teškom setom u glasu.

Raspriča se onda bakuta. Kako reče, sprcala osamdeset dve kuke i ničeg joj nije žao, odrasla je tu, na Dušanovcu, završila najpre osmoljetku, potom i gimnaziju, pa je išla na fakultet, i stukla ga u roku, onda rodila dve ćerke, dve kraljice, bila je posle na čelu prestižnih firmi, drmala, što se kaže, i ovde, i u belom svetu.

– Imala sam svet pod nogama, a i bila sam riba i po – reče na kraju –   a sad sam samo 1 od 5 miliona!  

– Zar je to malo? – dobacio sam joj probijajući se navrat–nanos da izađem kod Hrama, gde treba da presednem na trideset trojku. Misleći u sebi: zar je to malo u vašim godinama?  

 (Dalje)

ULICA

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 20:30

Gužva na prednjim vratima. Gužva na srednjim vratima. Gužva na zadnjim vratima. Svako jutro. Ili me rastežu kao praćku, ili visim kao kanarinac, ili stojim na jednoj nozi kao roda. Da čekam sledeći bus, probao sam, ne vredi. Da se nadam da će ovom trasom jednom proći tramvaj, glupo je. Prioritet je, nadležni kažu, metro. Možda je onda najbolje da, poput onih veseljaka, što su to uradili na vreme, za svaku eventualnost, i ja kupim karte za taj  metro, pa kad prođe, prođe. Treba verovati u snove, naročito u tuđe snove i vizije. Život može biti neopisivo lep ako dopustimo da nas varaju. Mi, Srbende, to najbolje znamo. Taman mi to prođe kroz glavu, kad neko reče: „Dosta mi je ovoga! Idem ja pešice! Bolje da hodam kao čovek nego da me tumbaju kao džak krompira. Kad god došao, dobrodošao –  rmbanje od jutra do sutra nigde mi neće pobeći!” Tras! Pravo u mozak. Kao da ga je sam Bog poslao, razbio mi je sve iluzije i preda mnom se ukazaše novi vidici. Pomislih onda: ako može on mogu i ja. Zašto da ne? Korak po korak. Zato vam sve ovo pričam: Ako ne ide drugačije, onda korak po korak, i sve su ulice naše. Hoću reći: onda je ulica jedino rešenje!

 

 

city
 

 

 


PONEDELJAK (odlomak iz romana "Do obala Goe")

DO OBALA GOE — Autor zoranskiljevic @ 15:04
 
Kad je bila mala devojčica, pa i kasnije kao školarac, Rahela je volela nekih desetak minuta da sanjari u krevetu pre nego što ustane i osmehne se novom danu – tako je bilo bezmalo svakog jutra. A i sad, pošto je ostala spavalica, jednako kao i onda, od svega na svetu najviše mrzi budilnik, taj mrski predmet je žigosan u njenoj svesti kao najgora od svih sprava za mučenje koju je izmislilo blesavo čovečanstvo. Iako je velika devojka, uopšte joj ne pada na pamet da menja tu svoju detinjastvu naviku, čak naprotiv, čini se da kako je starija sve više uživa u tom jutarnjem sanjarenju kao da joj čarolija mašte može biti od neke koristi, recimo da konačno u njen život uskoči muškarac koji će svojom pojavom da je obori s nogu, neko kome može bezgranično da veruje i s kim može da se upusti u avunturu života u dvoje, pa da prkose čitavom svetu, ako treba. Neko ko bi je konačno učinio srećnom; sa kim bi nadalje delila snove. Ko će da joj bude sve, pa i jastuk. A ne da se budi ovako kao jutros.  (Dalje)

Is(trajnost) u instant vremenu – crtica o romanu Zorana Škiljevića „Do obala Goe“

DO OBALA GOE — Autor zoranskiljevic @ 01:42

 

Piše: Valentina Novković 

U vremenu oslonjenom na skraćenice i obećanja koja čim se izgovore postaju prošlost, teško je pronaći štivo koje će svojim sadržajem potvrditi izreku da je nada najvažnija hrana ljubavi. Svi napori, traganja, iskušenja na koja nas život stavlja su, zapravo, lekcije ljubavi. Bajron je rekao „svi smo mi rezultat ljubavi i zanosa“ te nije čudo što ljubav kao tema odvajkada intrigira predstavnike različitih vidova umetnosti. Ne postoji pesnik, romansijer, slikar, kompozitor koji bar jedan deo svog umetničkog rada nije posvetio ljubavi.

Roman Zorana Škiljeviča „ Do obala Goe“ je moderan, urbani roman koji o ljubavi i potrazi za njom govori na jedan pitak, prijemčiv način koji čitaocu omogućava da se, bez mnogo napora, uživi u štivo prateći dvoje aktera Rahelu i Maksa i njihove naoko bezuspešne pokušaje da simpatiju preobrate u nešto mnogo snažnije. Roman obiluje žargonom, plastično predstavljenim komičnim situacijama koje izazivaju iskren, neobuzdan smeh lišen bilo kakve usiljenosti. (Dalje)

Književno veče Društva književnika Beograda - Veče aforizama

INFO — Autor zoranskiljevic @ 13:19

Kniževno veče Društva književnika Beograda

INFO — Autor zoranskiljevic @ 13:03

KUPUS (Iz "Dnevnika noćobdije")

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 14:58

Izleda da je moja cica danas ustala na levu nogu. Čim smo posrkali kafu, odosmo na pijacu, i ja, pošto imam ružnu naviku da zevam okolo, ne jednom se negde okrenem, ili zaostanem iza nje par koraka, i onda lepo čujem kako se ona već džapa s nekim i kako mu psuje Vučića. I to, nećete verovati, zbog kupusa!? Pojma nemam zašto baš Vučića, i kakve on pa ima veze sa kupusom. Još nisam čuo da se ovaj upetljao i u salatu, mada, kad malo bolje razmislim, ni to nije nemoguće, kad se, po sopstvenom priznanju, upetljao u fodbal, što ne bi i u salatu (fudbal jeste najvažnija, ali najvažnija sporedna stvar na svetu); uostalom moja cica se ne skida sa tvitera, pa samim tim slovi za one dobroobaveštene.  (Dalje)

Promocija romana Zorana Škiljevića "Do obala Goe"

INFO — Autor zoranskiljevic @ 23:46

Nedavno objavljeni roman Zorna Škiljevića „Do obala Goe”, drugi je u nizu iz njegove "Beogradske trilogije" započete romanom „Vrata podzemnih voda“ (Presing 2015, drugo izdanje 2016). Roman će biti predstavljen beogradskoj publici u četvrtak, 11. oktobra, sa početkom u 19 časova, u biblioteci „Milutin Bojić“, u Beogradu, ulica Ilije Garašanina broj 5.

Učestvuju: Marina Đenadić, recezent romana, Valentina Novković, književnik, Zoran Ilić, književnik, autor romana Zoran Škiljević, odlomke iz romana čitaće glumica Sandra Nogić, moderator: Olga Ječmenica.

 

  promocija - Bojic

 


KAMIKAZA (odlomak iz romana "Do obala Goe")

DO OBALA GOE — Autor zoranskiljevic @ 20:41

Prišla je najbližem prozoru i otvorila ga, zapahnulo ju je prijatno strujanje vazduha. Žagor ulice govorio joj je da popodnevni saobraćajni krkljanac još nije prošao. Vrativši se potom do svog mesta, obukla je svoj novi laneni blejzer, boje peščanih dina koji joj je tako lepo stajao i taman da izusti:

Narode, dosta je bilo za danas – druga pomisao odnela je prevagu, pa reče samoj sebi:

Okej, Maks. Nije daleko subota!

Nikad joj se do sad nije dogodilo da tek tako otperja kući, bez pozdrava.

  (Dalje)

1 2 3 4 5 6 7  Sledeći»

Powered by LifeType