Zoran Škiljević

MILI (odlomak iz romana "Vrata podzemnih voda")

VRATA PODZEMNIH VODA — Autor zoranskiljevic @ 20:20

Nisam mogao da dočekam sutrašnji dan. Pizdeo sam zbog tog glupavog otkazivanja tribine za koje nisam tačno znao šta bi sve moglo da znači i kakve sve rđave posledice može imati po mene i Anđelu. Oka nisam sklopio, a u dan sam ušao bled kao avet. Na ivici razuma što ne mogu da odem kod nje i da iz njenih usta čujem pravu istinu, pa neka bude i nešto najcrnje na svetu, samo da ne ludim više, preko glave mi je i košmara i neizvesnosti, takvo stanje je za mene jednostavno nepodnošljivo. Nisam mogao da odem do nje, jer najmanje sto puta mi je ponovila da sam kod nje dobrodošao samo u dogovoreno vreme.

Takva su ta njena glupava pravila igre, jebala je ona – po stoti put da kažem.

I šta sam onda mogao nego da šizim čekajući da otkuca pet sati kada se budem nacrtao ispred njenih vrata. Onih kroz koja sam ulazio bez kucanja...  (Dalje)

PRIKAZ ROMANA "VRATA PODZEMNIH VODA" (PRESING - 2015)

VRATA PODZEMNIH VODA — Autor zoranskiljevic @ 21:21

Tekst pročitan na predstavljanju romana „Vrata podzemnih voda“ Zorana Škiljevića u biblioteci „Milutin Bojić“ 26.02.2016.g.

 

Autor teksta: Zoran Ilić

 

Škiljevićev roman započinje citatom iz pesme Branimira Džonija Štulića: „Kucaj pre nego što uđeš // tajna su vrata podzemnih voda...“. Međutim na samom početku romana daleko smo od bilo kakvog podzemnog sveta već smo u društvu trojice bezbrižnih beogradskih srednjoškolaca kojima se čini da je sve lako kad si mlad. Tim pre što su leto, školski raspust... I njima je samo jedna stvar im na umu, a to je provod. Ma šta to bilo: bioskopska predstava, žurke... Odlasci na gradske plaže Lido ili Adu Ciganliju, na bazen...  (Dalje)

OSAMNAEST GODINA (odlomak iz romana "Vrata podzemnih voda")

VRATA PODZEMNIH VODA — Autor zoranskiljevic @ 21:26

Dakle, između Anđele i mene stvar je postala ozbiljna. Tako brzo? Takoreći preko noći? I tako ludo ozbiljna? Vraški ozbiljna?  Upravo tako, premda ona to ne bi priznala taman vagon biblija da joj poklonite. Ćud je ženska..., nema se šta reći o tome što već nije rečeno.

Bilo je to za mene mladog i neiskusnog stvarno ludo jedno vreme. Hamletovski ludo, ako baš hoćete! Vreme nedosanjanih snova i mutnih predstava o tome šta je uspeh a šta Pirova pobeda. Vreme mog biti ili ne biti? Vreme košmara i bunila. I vreme preispitivanja.  (Dalje)

Vrata podzemnih voda Zorana Škiljevića

VRATA PODZEMNIH VODA — Autor zoranskiljevic @ 20:56

Autor teksta: Marina Đenadić 

Višeznačan naslov ovog romana lako može zavesti čitaoce da je reč o različitim žanrovima – od fantastike do dela religijskog ili okultnog karaktera. Ništa od navedenog nije u pitanju.

Pred vama je sjajna, dobro poznata, usuđujem se da kažem, prepoznatljiva urbana proza (roman), ona koja je oličena u romanu Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve, koji se na našoj književnoj sceni pojavio šezdesetih godina prošloga veka. Od tog vremena do danas tzv. urbana proza, u okviru koje pre svega roman, doživela je različite modifikacije. Konstantan je uticaj recepcije Bukovskog, ali se dosta daleko otišlo od modela i načina Mihailovićevog romana, bar kada su pisci „beogradskog kruga“ u pitanju.

Škiljević nas ovim romanom vraća u ta, neka srećnija vremena, neki Zemun i Beograd koji, nažalost više ne postoje. Čitavu atmosferu upotpunjuje kolokvijalan govor junaka, uobličen žargonom i slengom beogradske omladine osamdesetih godina prošlkog veka. Podsetili smo se nekih izraza koji se gotovo ne upotrebljavaju, kao što je samiška, a koji bude emotivne konotacije.  (Dalje)

VRATA PODZEMNIH VODA

VRATA PODZEMNIH VODA — Autor zoranskiljevic @ 23:12

 

                  Kucaj prije nego što uđeš,

         tajna su vrata podzemnih voda.

        Kucaj prije nego što uđeš u njenu sobu, jer

        tajna su vrata podzemnih voda.

(Branimir Džoni Štulić: Vrata podzemnih voda)

 

1.

Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva kada smo Žabac, Šekspir i ja ostali bukvalno bez ijednog prebijenog cvonjka u džepu, što je za nas, koji nismo na to naučili, bilo ravno tragediji. Nas, prokurčeni šupljoglavi trio La Kampanela, što nam je, vrag će ga znati zašto, u jednom naročito ushićenom trenutku, kao da imamo nekakve muzikantske pretenzije, prilepio moj večito narogušeni otac, pa nas otad u stopu prati i, kako stvari stoje,  ostaće nam za uspomenu i dugo sećanje za vekove vekova.

Gde baš sad da budemo švorc? – šizeli smo iz sve snage. – Baš sad kada je kraj školske godine i kada nam se ludački ide u bioskop da gledamo Mi nismo anđeli sa Nikolom Kojom, Zoranom Cvijanovićem i Brankom Katić u glavnim ulogama?

To je i poslednji kulov u gradu već odgledao, ali mi volimo da se pravimo pametni, mi smo, kao i obično, čekali da prođu gužve pa da onda opušteno ušetamo u bioskop kao oslobodioci. A sad, kao u inat, nemamo ni prebijene banke.

A, navraga, gde god promolimo nosine, u školi i u kraju naročito, svi prosipaju fore iz filma kao iz rukava i smeju se kao blesavi, a mi, pošto nam nema druge, ćutimo i slušamo i sležemo ramenima kao poslednje budale. Kao da nam piše na čelu kakvi smo zvekani ispali, pa nas namerno svi zezaju u zdrav mozak ko može više. Samo što nas još ne pitaju: „Hoćete još?“  (Dalje)

Powered by LifeType