Zoran Škiljević

PROMAŠIO

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 19:51

Već je bio prilično odmakao dan kada sam seo za komp. i zaguglao svoju omiljenu internet-stranicu Proza-online, po navici već  da vidim ima li štogod novog; tu, na toj stranici, inače, sam Bog će ga znati zašto, katkad pripuste i neko od mojih pisanija, i hvala im na tome. Zaguglam tako i odmah se obradujem – izašao novi konkurs! Traži se priča nova, može i pesmica, ili esejčić, blog, ili štogod drugo, tema, reklo bi se, moj slučaj: Facebook u vašem, to jest našem životu.

Odlična stvar, pomislim. O tome bar imam šta da kažem – i smesta prionem na posao. Inspiracije mi nije nedostajalo te je sve bilo gotovo za manje od sata. Petnestak gusto kucanih stranica  o razvalinama savremenog života koji spas i utehu nalazi samo još u zaglupljivanju u ono malo preostalog slobodnog vremena kada ne visi na društvenim mrežama, i tako to...  (Dalje)

PODVIG

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 00:27

 

Kada je izašla iz kupatila sa osmehom kraljice, gola golcata kao da će tek da bude ono što je bilo maločas, najpre je svoju dugu kestenjastu kosu još pomalo mokru po krajevima vezala gumicom, opasala je onda tanušnu, a dragu joj, taman koliko i meni,  kecelju boje letnjeg sutona, i uputila se ka kuhinji.

Volela je da hoda bosa, kao indijanka, kao išta na svetu, ni najmanje ne mareći što su pločice obično hladne kao led, a parket tek za nijansu manje.

Prošla je pokraj mene na prstima, graciozno kao vila, pretpostavljam misleći da sam uveliko već u carstvu snova, međutim, prevarila se, kauč preko kojeg sam se bio pružio, služio mi je kao osmatračnica. Uprkos polumaraku koji je vladao svuda okolo, na njenoj koži još su se mogle nazreti nestašne kapljice vode i svakim trenom postajale su sve sitnije i sitnije. A na radiju je išla neka ljubavna pjesma... – rekao bih da je pevao Jura Stublić.  (Dalje)

KNJIŽEVNO VEČE

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 21:40

 

Posle opsežnih, hvale vrednih priprema, u velikoj, svečanoj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca, upriličeno je književno veče pompezno najavljivano kao literarni događaj decenije. Prema serioznoj zamisli organizatora, društva za negovanje humanih odnosa među ljudima „Podvižnik“, predviđeno je da ukrste pera brojne slavom ovenčane literate iz zemlje i rasejanja, voljne da sa publikom, željnom lepe reči i pametne misli, podele svoja razmišljanja na temu koja se samo može poželeti: „O LJUBAVI PREMA BLIŽNJIMA“. I sve to uz nesebičnu potporu brojnih naših spisateljskih udruženja i asocijacija, a nije izostao ni blagoslov samog vrha ovdašnje nam Crkve. A palo je i obaćanje organizatora da će u najkraćem mogućem roku biti objavljen i zbornik sa autorizovanim prilozima učesnika ove nesvakidašnje književne manifestacije.

Kao što se i očekivalo, odziv pisaca bio je i više nego fantastičan. U zakazano vreme i na zakazanom mestu okupilo se bezmalo stotinak literata svih profila, od romansijera i poeta do teoretičara, kritičara i dramskih pisaca; i onih u zrelim godinama, i onih u najboljim godinama, ali  i onih čije vreme tek dolazi. Razumljivo, učešće na jednom ovako pompezno najavljivanom skupu bilo je pitanje prestiža, pa, uzgred budi rečeno, niko nije ni pomišljao da postavi pitanje honorara.

Recimo još i ovo: naravno da ovakva fešta nije mogla da prođe bez lovaca na skalpove do zuba naoružanih kamerama i diktafonima.

I, dakako, sve bi bilo u najboljem redu, baš onako kako se samo poželeti može, da nije trebalo ugostiti toliko zvanica a zna se kako su umetnici, a pogotovu pisci, ranjivi kada im neko opali po sujeti, ili po kredibilitetu. I kako znaju da se uskopiste ako se osete pogođeni i najmanjom nepažnjom u prisustvu kolega i drugih viđenih zvanica. No, bukvalno polomivši se oko gostiju, što je, po prirodi stvari, moralo obilovati komičnim scenama, od kojih se uštogljenoj gospodi, a bilo je naravno i takvih,  dizala kosa na glavi – organizatoru je ipak pošlo za rukom da spase obraz.

Dakle, kada je posle početnog nesnalaženja svim zvanicama bilo ugođeno po meri, i kada je napokon dogovoreno kojim redosledom će izlaziti za govornicu, i kada je predsednik organizacionog odbora, a to beše niko drugi do počasni predsednik već pomenutog društva za negovanje već pomenutih stvari (bez čije malenkosti već pola veka ne može da prođe niti jedna kulturna ili kakva druga javna manifestacija u prestonici), napamet naučio svih sedamnaest gusto kucanih stranica svog pozdravnog govora – konačno je sve bilo spremno za početak ove fešte.

Međutim – Ah, to neizbežno i zloslutno „međutim“! – uprkos svim, rekosmo već, doista hvale vrednim naporima organizatora, i svoj bodrosti i prilježnosti prisutnih literata, ovaj gromopucatelno najavljivani spektakl doživeo je neviđeni fijasko. Naime, kada su svi skupa, književnici, uprava Društva i zlosrećni organizacioni odbor, stupili u salu, dočekao ih je hladan tuš. Nisu imali kome da se obrate, jer publike u sali nije bilo. 

Možda će doći nekom drugom prilikom, nikad se ne zna.


 


KOMŠINICA CUCA I NEČISTE SILE

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 19:16

Beše to jednog vrelog junskog ponedeljka, u kasnim popodnevnim satima. Komšinica Maca, koju svi u našem komšiluku zovu Cuca, upecala me je na prozoru kako srećan i uzaludan blesim u neku neodređenu tačku u prostoru. A u stvari, meditiram. Ali, kako sad to nekome objasniti, otkud neko sa ulice može da vidi šta ti radiš dok stojiš na prozoru, da li se rveš sa velikim mislima, ili si se sav rasplinuo po horizontima duha, ili, pak, blesiš samo onako, da ti vreme prođe.

Sad sam ugasio načisto – rekao sam sebi. Nema mi spasa. Otkad smo se doselili ovamo,  nisam primetio da još neko, ovako kao ja, provodi sate na prozoru za svoj ćef. Ako našoj vrloj komšinici to sad ne raspali maštu, ništa neće. 

Inače komšinica Maca, koju, kao što rekoh, svi u našem komšiluku zovu Cuca, beše jedno prostodušno stvorenje, mojih goduina otprilike (dakle pisala pet banki) i ne baš naročito upadljive spoljašnosti. Jedna od onih, znate, bez kojih nijedna zgrada na svetu ne može, jerbo bi je očas crna zemlja progutala; onih karmički predodređenih da ništa u prečniku od jedno dva kilometra ne može da prođe, a da se pre ili kasnije, na ovaj ili na onaj način, ne očeše o njihove oči ili uši. Ali nije bila alapača. Jednostavno volela je sve da zna, ali baš sve. I sve to što najčašće „u poverenju“ sazna ljuborno je čuvala samo za sebe.  (Dalje)

KINESKI RESTORAN

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 00:18

 Jedne letnje večeri vratio sam se iz grada nešto ranije nego obično. Ne sećam se baš najtačnije šta baše razlog tome, ali znam da nije moglo biti više od 22. časa  kada sam izašao iz busa (ondašnje „dame”, danas tridesetjedinice), kod okretnice   na Konjarniku. Bilo je to negde početkom osamdesetih, kad tinejdžeri nisu izlazili u ponoć i vraćali se posle prvih petlova, u akutnom stanju mentalnog rastrojstva, kao danas.

Bacio sam pogled okolo, da vidim ima li koga poznatog i kod taksi-stanice ugledao Kizu i Šonju kako blese tamo sa nekim sovama. He-he, sto-posto pokušavaju da im objasne da je glupo da u najromantičnije doba dana i dalje stoje tu, svima na oku, bolje da skoknu negde, recimo dole do školskog dvorišta, tamo je sada najlepše, a tamo će i da im objasne sve ostalo. Mogu da se kladim da je to u pitanju, kažem onda sebi, čim toliko mlataraju rukama i naizmenično, jedan pa drugi  pogleduju gore, ka zvezdama, verovatno dozivajući Nebeskog Oca u pomoć, pa se uputim ka njima, da šacnem izbliza kakav je ulov u pitanju. I ako situacija dozvoli, da im tutnem ključ od gajbe, a ja ću da odem da spavam kod tetke, na Bulbuder. Može biti da se jednom i njima dvojici posrećilo, mada sumnjam, sudeći po svemu. Ali bolje da ništa ne prejudiciram, da ne malerišem.  (Dalje)

KAZANOVA

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 22:31

U jednoj župi znamenitoj, čuvenoj po čojstvu i junaštvu svojih žitelja, desila se neobična situacija i glas o tome pročuo se nadaleko. 

Beše to mestašce u visokim kršima, gde se zima proteže od Aranđelova dne pa sve do Vaskrsenija Hristovog, proleće stiže obično negde oko Vidovdana, a leta, ako ćemo pošteno, zapravo i nema. I u toj nedođiji brojala su se samo muška đeca; nazdravljalo se svakom kao da je prestolonaslednik najmanje, onom prepečenom rakijom što devet jezika govori a od koje se maternji brzo zaboravlja. Za ženskim čeljadem, ako bi ne dao Bog pošlo po zlu pa ovo došlo na svet,  niko glavu ne bi okrenuo. I tako je kažu od pamtiveka. 

No, evo ti đavla, pa se  u jednom  zaseoku stadoše rađati samo ženska čeljad. Kada je prošla godina a pored silne ženskadije kao u inat ni jedno muško da zakmeči, zazvoniše zvona na uzbunu. Kud će, šta će – sjatiše se muške glave na okup, da razmotre šta im je  činiti. Jerbo zadnji im je vakat došao: ako smesta nešto ne preduzmu, crno im se piše. Crno da crnje ne može biti.  (Dalje)

VRATA PODZEMNIH VODA

VRATA PODZEMNIH VODA — Autor zoranskiljevic @ 23:12

 

                  Kucaj prije nego što uđeš,

         tajna su vrata podzemnih voda.

        Kucaj prije nego što uđeš u njenu sobu, jer

        tajna su vrata podzemnih voda.

(Branimir Džoni Štulić: Vrata podzemnih voda)

 

1.

Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva kada smo Žabac, Šekspir i ja ostali bukvalno bez ijednog prebijenog cvonjka u džepu, što je za nas, koji nismo na to naučili, bilo ravno tragediji. Nas, prokurčeni šupljoglavi trio La Kampanela, što nam je, vrag će ga znati zašto, u jednom naročito ushićenom trenutku, kao da imamo nekakve muzikantske pretenzije, prilepio moj večito narogušeni otac, pa nas otad u stopu prati i, kako stvari stoje,  ostaće nam za uspomenu i dugo sećanje za vekove vekova.

Gde baš sad da budemo švorc? – šizeli smo iz sve snage. – Baš sad kada je kraj školske godine i kada nam se ludački ide u bioskop da gledamo Mi nismo anđeli sa Nikolom Kojom, Zoranom Cvijanovićem i Brankom Katić u glavnim ulogama?

To je i poslednji kulov u gradu već odgledao, ali mi volimo da se pravimo pametni, mi smo, kao i obično, čekali da prođu gužve pa da onda opušteno ušetamo u bioskop kao oslobodioci. A sad, kao u inat, nemamo ni prebijene banke.

A, navraga, gde god promolimo nosine, u školi i u kraju naročito, svi prosipaju fore iz filma kao iz rukava i smeju se kao blesavi, a mi, pošto nam nema druge, ćutimo i slušamo i sležemo ramenima kao poslednje budale. Kao da nam piše na čelu kakvi smo zvekani ispali, pa nas namerno svi zezaju u zdrav mozak ko može više. Samo što nas još ne pitaju: „Hoćete još?“  (Dalje)

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7

Powered by LifeType