Zoran Škiljević

NEĆU DA BUDEM FENSI

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 15:59

 

– Tata, Milica mi je rekla ako nastavim ovako da ću da postanem pravi fensi? Šta je to „fensi“? Je l’ to znači da ću da budem bogat? – upitao je svog oca petogodišnji Serđo, kostimiran kao centralni bek Mančester Junajteda, utrčavši u stan sa sve loptom koju nije ispuštao iz ruku.

Otac ga pogleda ne ispuštajući novine iz ruku, pa zatečen pitanjem, slegnu ramenima. Po izrazu njegovog lica reklo bi se da bi o tome morao malo da porazmisli, barem do sutra. Za razliku od njega, gospođa mama je, sa svoje taktičke pozicije u kuhinji, za šporetom, svako malo bacajući umilne poglede ka malom ekranu gde je upravo išla nova telenovela sa tužnim krajem i bezbroj nastavaka – imala spreman odgovor.

– Fensi? Sine moj, to ti je nešto kao kicoš, šminker i snob po principu tri u jedan. Otprilike kao što je bio tvoj veseli otac dok ga ja nisam uzela pod svoje.

– Bezobraznica jedna! Sad ću da je pozovem da joj kažem da me više ne zeza. Neću da budem fensi! – na to će mališa ljutito, pa otrča u svoju sobu.

– Pitaj je slobodno da li je i njen tata bio fensi pre nego što se udesio za sva vremena! Priznaće ti da jeste, videćeš!

Prenuvši se najednom potaknut duhovitošću svoje lepše polovine, da ne ostan dužan, reče brže-bolje otac isprativši sinčinu pogledom i razvukavši osmeh do iza glave. Na što mu je onda njegova draga, našavši se prozvanom, na trenutak skrenuvši pogled sa telenovele, uzvratila plaženjem jezika. A onda, kako to već ide, i njoj beše uzvraćeno istom merom.

– Neću da budem kao tvoj otac, da li si me čula!… – odjekivalo je se iz Serđove sobe, dok se ovamo, mamici i tatici izgleda beše osladilo da se malo ludiraju, pa nastaviše da se plaze jedno drugom sve u šesnaest. Sva je prilika, dok pametniji ne popusti.

Ili pak dok se neko od njih ne priseti da trenutak iskoriste za nešto pametnije. 


JERETIČKA PRIČA

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 00:16

Bila je nedelja, tiho septembarsko popodne. Pošao sam u laganu šetnju opustelim ulicama, iz pravca centra grada ka Novom Beogradu. Tako se obreh na Brankovom mostu i tu sam se, bog će ga znati zašto, prisetio jedne davne storije, još iz pedesetih godina prošlog veka.

Naime, tada su baroni i markizi Narodnooslobodilačke borbe i Revolucije bacili anatemu na mog omiljenog pisca iz školske lektire, Branka Ćopića, zapretivši mu izopštavanjem iz javnog života, neke usijane glave pretile su mu čak i robijom, a jedino što mu je stavljeno na teret bila je njegova, tada tek objavljena i brzinom munje raspeta na krst – „Jeretička priča“. Dakle samo priča, pa opet se na njegova pleća sručio takav pogrom. Kao da reči mogu da dignu u vazduh pola države, a drugu polovinu da potope.

Saznavši za nevolju u koju se njegov brat po peru nehotice bio našao, budući nobelovac Andrić pokušao je da ga uteši, kako se to po čaršiji govorkalo, pored ostalog rekavši mu i sledeće: 

– Piši romane, Branko, njih ionako niko ne čita!

Sudeći po svemu, Andrićeve mudre reči nisu ostale bez odjeka – njegov brat po peru ga je poslušao i o tome rečito svedoči njegov potonji romansijerski opus.

E, sad, koliko mu je to pomoglo da ideološke čistunce skine sebi s vrata, to je već druga priča.

Pomislih onda kako je u međuvremenu mnogo vode proteklo Savom i Dunavom – koji se, evo i seku nedakleko odatle, što se za svetlih dana, kao što je ovaj danas, sa mosta lepo moglo videti. I mnogo se toga promenilo, dakako nabolje. Današnji vlastodršci, lišeni ideoloških, ali i svakih drugih predrasuda, nisu tako otvoreno neprijateljski nastojeni prema piscima. Nema te priče zbog koje bi nekoga terali u mišju rupu i pretili mu progonom, ma koliko ova bila jeretička. Imaju oni pametnija posla, a  potkusurivanja sa nadobudnim piskaralima i – i ovo su njihove reči – ostalim egomanijačkim seronjama što žive u ubeđenju da njihova misao drži svet na okupu, velikodušno su prepustili tabloidima.

 

No, međutim, nešto je ipak ostalo isto, i, što je najgore, tome izgleda nema kraja. One Andrićeve reči prate nas kao usud, štaviše kao da nikad nisu bile aktuelnije. Romane i dalje niko ne čita!

 

 


OPTUŽUJEM - NE OPRAŠTAM - TRAŽIM PRAVDU!

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 21:45

Drage komšije i sugrađani, ovo mi sigurno nećete verovati ali sve je istina, sušta istina, tako mi svega. No najpre da vam se predstavim. Ja sam Yugo Tempo tamno zelene boje i imam nepunih šesnest godina. I nisam u voznom stanju, fali mi nov akumulator, a ima i još nekoliko sitnica za popraviti, i – da, istekla mi je  registracija. Šta mogu kad moji vlasnici jedva natežu kraj s krajem, znate već kakva su vremena. Ne pamtim kad su poslednji put otišli u pozorište a žive u Beogradu, ili kad su se počastili nekim novim naslovom, umesto što dovlače one starudije posle celodnevnog šipčenja po sajmu knjiga. No, da pređemo na stvar. Moji jadi počeli su onoga dana kada se počeli da me zagledaju sumnjivi tipovi bez moralnih obzira.  (Dalje)

MUKE PO MATIJI

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 21:54

Tiruriruriru – zasvira telefon.

Šta ću, javim se. Moja cica, ko bi drugi. Dosađuje se na poslu, ne zna šta će sa sobom, pa me zove da vidi šta ja radim, da li se, može biti, i ja dosađujem, ili sam opet zaseo negde s društvom. Akcenat je, podrazumeva se, bio na onom „opet”.

– Kakvo dosađivanje, cico, kakvi bakrači – kažem joj ja. – Nećeš mi verovati, evo čitam Bećkovića na fejsu i uživam. Ima novu pesmu lepu kao Sunce.

– Čitaš Bećkovića na fejsu??? – siknu ona preneraženo, kao da sam joj ne znam šta rekao. Pa onda opet:

– Čitaš Bećkovića na fejsu???

Hoće nju da hvataju takvi užasi kad je ja isteram iz pameti, ali je, na svu sreću, brzo i prođu. Šta se tu može. Da je videla Bećkovića na fejsu i ona bi se najpre malo zabezeknula, ne više od mene – otkud Matija tu?! A onda bi počela da čita, pa bi uživala isto kao i ja.  (Dalje)

ŽEĐ

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 23:12

 Uhvati me najednom neka prokleta, nesnosna žeđ, kao nikad do sad. Iz čista mira, što bi se reklo, navalila na mene i nikako da popusti. Popio sam bukvalno sve što se od pića našlo u kući, čak sam drmnuo i malo rakijice, pa opet ništa, ta vraška žeđ nastavila je po svom, da me muči kao zmija žabu.

Neka čudna i opaka žeđ. Nema kod nje sentimentalnosti ni trunke. Ništa, dakle, od igranja na tu kartu, da se smilostivi na mene pa da me ostavi na miru, a, navraga, ni čekanje mi ne može biti saveznik, i to sam brzo skontao.

Nema mi onda druge, zaključim, nego da smesta potražim spas napolju.

Ono jeste da je vani ujedalo sunce, bilo je bogme barem pedeset Celzijusa u hladu, ali stvarno nisam imao kud, osim ako neću da krepam. Premda sam – i to moram da kažem – već ozbiljno počeo da sumnjam da to zlo, što me je tako vraški spopalo, nije samo od vrućine, da je tu još neki đavo umešao svoje prste. Jerbo nisam ni ja od juče, ne dam se ja lako zavarati.  (Dalje)

ROKENROL, NEGO ŠTA

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 23:12

Miroslav P. bio je srećan i nasmejan čovek. Dobroćudan, prijatan tip, koga su svi u čaršiji voleli i pozdravljali sa uvažavanjem. Ali, ima već neko vreme tome, jako se promenio, sav se nekako smračio i narogušio, kao da je iz njega na neki volšeban način iščezao i poslednji damar vedrine; ni oni koji ga najbolje poznaju ne pamte kad su ga poslednji put videli nasmejanog. Postao je težak i sebi i bližnjima, rečju, pravi namćor.

Nema ga više ni da svrati na čašicu u bistro na centru, da tu, u ugodnoj atmosferi, sa svojim starim birtijaškim društvom prozbori koju, već s posla pravac kući.

Šta mu se to dogodilo pa ne liči više na sebe? Da ga nije, ne daj bože, zaskočila kakva neizlečiva bolest? Ili je, možda, otkrio da mu supruga nabija rogove?... Neki belaj sigurno mora biti. Ne može tek tako, iz čista mira, što bi se reklo, da se takav dobrica ponamćori kao da ga je neko urekao. Svi su se jednako pitali šta mu je, a niko od njegovih poznanika, pa ni od kolega, nije imao tri čiste koji se to vrag u njega uselio – to su znali samo njegovi bližnji. Jer stvar, što se kaže, ne beše za priču.  (Dalje)

ĐAVOLJA STVAR

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 20:39

Kaže meni danas moja cica:

– Grr..., dr, frr..., ol, zum zum..., rim, tim tim.., suk mok..., tok tok...

I ja joj na to odgovorim:

– Trr, juuu..., au..., puk puk..., te, frk frk..., krk kok...

I onda opet ona meni:

– Au..., op cup..., krk kok..., jok jok..., i kr, mr tr, ddd,  ok...

Pa onda opet ja njoj:

– Te ok, puk puk..., oho op cup..., im, rim tim tim, krk kok...

I tako se nas dvoje baš lepo ispričasmo. Svako da nam pozavidi. Stvarno! Mada, da nas je neko video, krstio bi se šta to nas dvoje radimo. Mislio bi da smo blesavi. Ali baš nas briga. Kako se mi zabavljamo to je naša stvar. To se nikoga drugog ne tiče. No, kad smo već načeli tu temu, da pojasnimo onda u čemu je stvar.

Elem, tako se nas dvoje baš lepo ispričasmo, a šta smo rekli jedno drugom, pojma nemam. Uostalom, nije ni važno. Samo da nismo ćutali. Ćutanje je đavolja stvar. Stvar koje se treba kloniti. Ono ume da se zarije prâvo u srce, poput dobro naciljanog kuršuma, i ubija polako, kao otrov, neosetno. Samo jednog trenutka shvatiš da si mrtav i da ti nema više spasa.  (Dalje)

MELANHOLIJA

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 20:48

Zahvaljujući senzacionalnom otkriću objavljenom kao vest dana na Vikiliksu, informaciji koja je dugo na sebi imala oznaku tajnosti, saznajemo da Melanholija ipak nije ono što, povodeći se predrasudama, mi, obični smrtnici, smatramo da jeste. Poželjan sentiment koji našem preneraženom biće daje odlike pritajene čežnje i tajanstvenosti.

Dakle, prema Vikiliksu, s medicinske tačke gledišta, Melanholija (morbus melancholicus) zapravo je težak poremećaj ponašanja karakterističan za nesnađene u životu i načisto dezorjentisane individue sklone melanholiji, mamurluku i promiskuitetu u svim njegovim pojavnim oblicima, a naročito u domenu fantazije. Njene glavne odlike su sledeće:

 Spada u zarazne bolesti zavisnosti.  Prenosi se pogledom.  Napada iz potaje, neprimetno.  Javlja se kada ona hoće, ničim izazvana; naročito ako vam društvo pravi jedino televizor. Stvara brojne psihosocijalne i psihoseksuale implikacije sa nesagledivim posledicama. Ostavlja pustoš u duši. Ima sve karakteristike pandemije. Napada populaciju svih uzrasta i svih vrednosnih i polnih orjentacija, nezavisno od rase, boje kože ili stepena pismenosti. U aktuelnoj klasifikaciji oboljenja, uprkos otporu tradicionalno konzervativnog vrha Svetske zdravstvene organizacije i nesuvislim prigovorima nekolicine šefova država i vlada, naročito osetljivih na pisanje Vikiliksa, prema težini bolesti, svrstana je pri samom vrhu skale, negde između maligniteta i šizofrenije. 

Prema mišljenju eksperata, bolest  nastaje kao posledica celodnevnog buljačenja u televizor, kao i usled upornog izbegavanja jedinke da se suoči sa stvarnošću, što  ima za posledicu hibernaciju vitalne životne energije i osnovnih vegetativnih funkcija. U ranoj fazi, oboljenje dovodi do regresije u emocionalnom razvoju i inhibicije lokomotornog sistema, kao što  znamo,  neophodnih za uspešno savladavanje hroničnog stanja malodušnosti, sindroma koji se već uveliko odomaćenog na području Balkana i Jugoistočne Evrope, a i šire.

Simptomi bolesti: urokljivost, napadi panike, peckanje u grlu, svrab iza ušiju, kokošje pamćenje, impotencija.

Anamneza: prepoznaje se po karakterističnoj grimasi na licu koja nastaje kao posledica poremećaja probavnog trakta, uobičajenog za akutna stanja Melanholije.

Stvar je, naime, toliko uzela maha da je postala čak i inspiracija pesnika: „... zure u te-ve i to po cjeli dan / oči su im četvrtaste kao ekran“.

Medicina još nije našla lek za ovu boljku. Neka istraživanja su u toku, međutim, iz pouzdanih izvora saznali smo da su svi istraživači u međuvremenu oboleli od ove podmukle bolesti.

Uprkos svim preduzetim merama u suzbijanju ovog planetarnog bauka, kao i nesebičnoj pomoći zainteresovanih farmakoloških kartela i najavljenim protestima više dobroobaveštenih nevladinih organizacija, Svetska zdravstvena organizacija još uvek se  ustručava da saopšti makar približan broj obolelih. Prema neimenovanim diplomatskim izvorima, špekuliše se sa višemilionskom cifrom postradalih utapajući život u Melanholiji.  Bar tako kaže Vikiliks.

Kao narodni lek, koji se za sad jedini pokazao kao delotvoran,  preporučuje se sledeće: 10 –12 sati buljčenja u televizor, i to svaki dan – i nedeljom i praznikom. Dozvoljeno je pojesti nešto u pauzi između emisija i obavljanje fizioloških potreba. Nipošto ne izbegavati reklame. Ne preporučuje se zaljubljenima. Kao neželjeni efekti terapije, pominju se: zatupelost, nedostatak volje za seksom i sklonost ka suicidu.

 

Hvala Vikiliksu što nam je otvorio oči. Kako bismo drugačije znali da je narod u pravu – klin se klinom izbija!

 

 


BRIŠUĆI LET

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 22:30

 

Ja imam nade za ovaj grad. Ja imam veliku nadu...

Često se setim ovih stihova Miodraga Pavlovića, na kojim treba da mu budemo zahvalni, ne samo zbog lepota pesničkog izraza.

Kad nema ničeg opipljivijeg na vidiku što bi nam ozarilo lica, dakako dobrodošla je i nada, ukoliko ne odapne pre vremena pa ostanemo zauvek neutešni svaki na svom kužnom mestu u vasioni. Valjda neće. Svet bez nade je svet bez boga. Ponor u kome nam preostaje samo da se poubijamo.

Ne govorim ovo bez razloga. I uopšte ne mračim. Naprotiv, kao i uvek, trudim se da se tvrdoglavo držim fakata, zato  sebi i dajem za pravo da govorim o nečemo tako iritantnom kao što je ubijanje ljudskog bića u pojam na svirep i podmukao način; tom usudu našeg doba kojem je zbilja teško umaći. Mada, verujem, nije i nemoguće, pokušaću to i da objasnim.

Elem, vaskoliki veliki svet je danas ništa drugo do jedna velika selendra sa cirkuskom šatrom u sredini a sirotinjskim avlijama raštrkanim po periferiji. Tako, čast izuzecima, izgledaju i svi veliki gradovi, i svi su nalik jedan drugom, i što su grandiozniji to im je sličnost očiglednija, to ste sigurno već i sami primetili. I što je crnje od svega, tako su nekako blesavo koncipirani kao da ih nismo sami pravili po svojoj meri i po sopstvnom nahođenju, već je neko hteo s nama dobro da se našali, hoću reći, kao da nisu ni pravljeni za ljude nego za telad u ljudskom obličju. Tobože tako da nam je sve što poželimo nadohvat ruke, samo se treba prepustiti dražima koje nas saleću na svakom koraku i prihvatiti svaki izazov.

Što se više približavamo centru grada to je situacija sve grđa i grđa u svakom smislu, a naročito kada su šoping i razbibriga u pitanju. Ako se polakomiš za nekom šarenom lažom, obrao si zelen bostan. Meta si, brajko moj, drže te na nišanu snajpera čim zagrabiš ulicom. Živa meta. Bar još neko vreme, dok od silne radosti ne ispustiš svoju plemenitu dušicu pred nekim „klikerom od stakla“, ili kakvom drugom fascinacijom...

Teško bi se moglo reći da je u pitanju stvar slučaja, zato nemojte to ni da mi pominjete!

Zanemarimo načas drugih mali milion nevolja zbog kojih čovek danas nema živa mira i zbog čega uvek valja biti na oprezu, a što neizostavno prati naše uklapanje u globalne trendove, navrat, nanaos i na svoju ruku, kao što se radi i sve drugo u ovoj našoj balkanskoj nedođiji. A da je bilo sreće, kao što u našem slučaju nije bilo pameti, što je moglo da nas poštedi. Da prođe pored nas tiho i neprimetno, kao pored turskog groblja. Gde bi nam onda bio kraj, zapitam se ponekad. No, nismo mi te sreće. Što bi se reklo: iskali smo ga, dobili smo ga! I tako nam je sad kako nam je.

Kojom god ulicom da zapičimo i koji god pravac da uhvatimo, špartali od centra grada ka periferiji ili obratno, išli levom ili desnom stranom ulice, isti nam je đavo, pošto su za poslednju deceniju bezmale sve kao jaje jajetu postale nalik jedna drugoj. Kako je počelo, nije teško pretpostaviti da će se u dogledno vreme sve pretvoriti u jednu jedinu ulicu kloniranu u mali milion primeraka.

Tako je to, kažu upućeni, velike svetske turbulencije obično idu na štetu malog čoveka. Male takođe, dodajem ja. Nema ti drege mali čoveče: snalazi se kako znaš i umeš i beri kožu na šiljak.

Dakle, ide ti se u grad, pa možeš ovuda a možeš i onuda, možeš ovako a možeš i onako – nećeš pogrešiti kud god te pamet bude povela, jerbo svuda te čeka isto društvo, isti na paljbu spreman streljački vod. Banka – menjačnica – kladionica – apoteka – frizeraj – picerija – banka – mini-market – parfimerija – menjačnica – fastfud – drogerija – pekara – banka – butik – apoteka – kockarnica – frizeraj – fotograf. Isto to, ali u skraćenoj verziji, izuzimajući picerije i butike, važi za ulice koje nisu u trgovačkoj zoni, ili u strogom centru grada, ili su kraće od recimo pola kilometra. Pa izvoli, svaka ti široka i udobna bila.

Nije zgoreg da bude napomenuto, koliko da nam bude na pameti: iluziju da nas iza nekog ćoška čeka nešto neobično i izuzetno, zaboravite. U najboljem slučaju možemo da natrčimo na neku dragu osobu iz detinjstva ili mladosti, pa da nas, na trenutak, sunce ogreje. Zašto na trenutak, sigurno se pitate. Zato, gospodo, što je sasvim realno pretpostaviti da će susret oboma da nam prisedne, jerbo kakve smo sreće, a još više u kakvoj smo mentalnoj kondiciji, ni slučajno nećemo moći jadno drugom da utrefimo cenjeno ime, a o nečemu drugom, primerice u kakvoj smo uspomeni ostali jedno drugom, i da ne govorimo.

I tako to. Kako je danas, tako će, sva je prilika, biti i sutra i prekosutra, možda čak i gore, dok svi skupa ne isparimo sa ove čudne planete.

Pa hajdemo onda – šta se čeka? Sudbina zove! Pravac centar grada!  I nemojte da zaboravite na stajling. Da se, kojim slučajem, prevarite pa da ne ripite u nešto svečano, ili po poslednjoj modi, posle će vrag da vam bude kriv kad budete nagrabusili, i pošto niko za vama ne bude hteo ni glavu da okrene.

Dakle, lep i pametan zapucao si u varoš (vremenske prilike nisu od značaja za ovu priču pa ih nećemo pominjati). Prvo uđeš u banku da podigneš neku crkavicu, pola zameniš u evre u prvoj menjačnici, ostatak prokockaš na sledećem koraku, dakako u prvoj kladionici, onda uđeš u fast-food ili pekaru da nešto čalabrcneš, ali, avaj, opet moraš u menjačnicu, šta je tu je, makar ne moraš da tabanaš: evo je, samo što ti oči ne izbije. Potom pravac apoteka da se nekom medicinom polečiš od onog što si maločas pojeo, oposliš usput još ponešto, ako ti, veselom, pođe za rukom, i hajd'mo dalje. Evo kockarnice Bog je blagoslovio! Pa uđeš, izađeš i pre no što si ušao, i sad si već gotov, zemaljska kugla nije ni prići težini tvoje glave. Onda, gde drugo do pravac frizeraj, na ulepšavanje, jerbo si – Kad pre, majku mu?! – isceđen kao limun pa ta je strahota pogledati, pod uslovom, podrazumeva se, da ti je preostao još koji cvonjak u džepu, nisi baš toliki glupan da rizikuješ da te frizeri jure s bricom da ti uzmu skalp. Poslednji u tom, kao što vidimo, nimalo bezazlenom nizu je naravno fotograf, pošto ti, na kraju balade preostaje samo još da se slikaš, i ništa drugo.

Eto. Bez sve šale, tako to izgleda, odnosno, tako moje skromno iskustvo govori. I zato mi ne govorite da lažem, ili da preterujem, uvredićete me. Ovo zborim u najboljoj nameri, gledajući mladež što u buljucima hrli po svoju porciju sreće, ne mareći ni za šta drugo doli samo što pre da se dokopa bajkovite cirkuske šatre velegrada koja im se nada raširenih ruku, i sa svilenim gajtanom u rukavu. Žao mi je njihovih sveta željnih i sveta gladnih očiju. Bojim se da ih neće moći nahraniti ako ne prodaju dušu đavolu.

Zato sam tu da im kažem par reči za njihovo dobro.  Pre nego što se utope u bezličnu masu lišenu integriteta i kuraži, i zauzmu svoje mestu u dugom nizu promašenih nada i očekivanja, kome očito nema kraja.

Danas je najbolje hodati žmureći, kao mesečar, onda ti zbilja niko ništa ne može, mogu da trube oko tebe koliko god hoće i da ti psuju sve redom, a ti pičiš li pičiš. Tako ja radim. To je moja strategija. Čak sam joj dao i ime, nazvao sam je: Brišući let.

Naime, vic je u sledećem. Ako hoćeš da zapucaš u grad, moraš najpre dobro da podesiš svoje sprave za navigaciju i da čvrsto zacrtaš sebi u glavu gde je to pametnjaković namerio, sledeće je da se fokusiraš na brišući let najsigurnijim koridorom, namrštiš se onda i pičiš pravo kuda te noge nose, ne obazirući se ni levo ni desno, ni na izloge ni na prolaznike, ni na šarene laže ni na druge mamipare, čuvajući svog vrapca u ruci od goluba na grani – i samo napred, hrabro, pa šta ti bog da. Veruj mi, onda nema greške.

Dakle, da rezimiramo, stvar je u tome da gradom pičimo samo pravo, držeći strogo sredinu džade, bezmalo kao Valter dok je u onim slavnim kadrovima Šibe Krvavca branio i odbranio Sarajevo.

A ima li nade za ovaj naš pusti, kao bajagi, postmoderni Beograd, i druge gradove slične njemu, što neutešno ropću pod teškim bremenom potrošačke šizofrenije i drugih demona, Scila i Haribdi naše svakodnevice? I – ako o tome uopšte može biti govora – hoće li se spasti od ovog sve luđeg i agresivnijeg utapanja u bezličnost, to ćemo tek da vidimo. Naravno, ko preživi pričaće.

Sva je prilika, imaće i o čemu.


 


ČUVAJTE SE!

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 20:48

Dajte mi bilo koji stih bilo kog pesnika i naći ću dovoljno razloga da ga streljam!  

– da, dobro ste pročitali, upravo tako je govorio jedan neviđeni zlikovac, Pinočeov general, čije generalije ovom prilikom nećemo pominjati. I pri tom se nije zadržao samo na rećima, već je, na nesreću, nejednom sproveo u delo to svoje, malo je reći, kriminalno obećanje, štaviše kad god mu se za to bila ukazala prilika. Drugim rečima, tako se taj,  slobodno možemo reći, serijski ubica pesnika, razmetao tom svojom «lucidnom» sposobnošću kreatvnog čitanja poezije, kakvom bi se zbilja malo ko (normalan) mogao pohvaliti. Krasnog li dara, da ti se smuči život – šta drugo da kažemo? Neke ljude bolje je ne učiti da čitaju, ali nećemo sad o tome.  (Dalje)

Powered by LifeType