Zoran Škiljević

Vrata podzemnih voda Zorana Škiljevića

VRATA PODZEMNIH VODA — Autor zoranskiljevic @ 20:56

Autor teksta: Marina Đenadić 

Višeznačan naslov ovog romana lako može zavesti čitaoce da je reč o različitim žanrovima – od fantastike do dela religijskog ili okultnog karaktera. Ništa od navedenog nije u pitanju.

Pred vama je sjajna, dobro poznata, usuđujem se da kažem, prepoznatljiva urbana proza (roman), ona koja je oličena u romanu Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve, koji se na našoj književnoj sceni pojavio šezdesetih godina prošloga veka. Od tog vremena do danas tzv. urbana proza, u okviru koje pre svega roman, doživela je različite modifikacije. Konstantan je uticaj recepcije Bukovskog, ali se dosta daleko otišlo od modela i načina Mihailovićevog romana, bar kada su pisci „beogradskog kruga“ u pitanju.

Škiljević nas ovim romanom vraća u ta, neka srećnija vremena, neki Zemun i Beograd koji, nažalost više ne postoje. Čitavu atmosferu upotpunjuje kolokvijalan govor junaka, uobličen žargonom i slengom beogradske omladine osamdesetih godina prošlkog veka. Podsetili smo se nekih izraza koji se gotovo ne upotrebljavaju, kao što je samiška, a koji bude emotivne konotacije.  (Dalje)

REVERS

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 22:58

 

Mario je obavljao poslednje pripreme za odlazak na brod. Uprkos protivljenju njegovih roditelja, koje je tako tupav izbor, kako su govorili, prilično rastužio, sedam meseci biće odsutan od kuće. Tako je odlučio i nije mu bilo ni nakraj pameti da odustane od svog nauma, baš naprotiv, radovao se dugoj plovidbi i nimalo naivnoj odgovornosti glavnog kuvara na kruzeru Uliks, koja mu beše poverena.

Tog jutra, nikoga ne beše kući da mu zanoveta. Mogao je najpre na miru da ispije svoj nizbežni jutarnji espreso, a onda, uživajući u zvucima novog albuma Erosa Ramacotija, bez imalo žurbe još jednom da se presliša da li je spakovao sve što mu je potrebno za put. Jeste, ubrzo potom, sa zadovoljstvom je konstatovao.

Dakle, bio je tip-top spreman za svoje novo prekomorsko putešestvje. (Dalje)

KONJ

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 23:18

 

Išli smo kozjim stazama od Čemerna ka očevom rodnom selu Izgori, kroz Hercegovački krš. Početak avgusta, tada smo obično odlazili kod đeda u goste. Upeko božiji zvizdan, nigde oblaka.

Otac, majka i đed su išli pešice. S tim što je đed vodio kobilu Zeku, preko čijih leđa je bio prebačen samar na kome smo se baškarili brat i ja. Usput, otac nam je brao borovnice i šumske jagode; njegova ogromna ručerda pretvarala se u poslužavnik s kojeg smo se brat i ja zaslađivali.

U jednom trenutku, đed je pustio dizgine, zastao je da zaždije cigar duvana, a Zeka je sama produžila dalje. Dečija radoznalost ponukala me je da se obratim đedu. Upitao sam ga:

– Zna li, đede, ova kobila kuda ide?

Staračkim, prozuklim glasom, na koji je poluvekovno predoziranje nikotinom ostavilo vidljiv pečat, odgovorio mi je kao iz topa:

– Ona zna, ali ima mnogo konja koji to ne znaju.

Da bi me onda uz smešak posavetovao:

– Upamti sinko: ako ne znaš kuda ideš, gde god da stigneš uvek ćeš biti na pogrešnom mestu!

I jesam, upamtio sam to, ali, sudeći po svemu, nije mi se primilo baš najbolje. Često puta sam se, naime, s razlogom pitao da li se ova đedova primedba konjima odnosi i na mene?


HAPPY FACE

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 18:29

Te godine, kada je pisac ovih redova lep i pametan upisao studije,  trebalo mu je sve što mladom i još neiskvarenom  klipeti može biti po volji: ljubav, ambicija, uspeh, sreća, novac i malo seksa. Onda mu je trebalo sve to i to u jedan mah ako može. Ali, vreme je pokazalo da mu je od svega najviše nedostajala sreća. Sa svim drugim, onim što je prevashodno zavisilo od njega, uspevao je nekako da se izbori, sa srećom nikako. Kad god mu je bila potrebna, uvek bi zakazala; kad god bi se našao nadomak nje, nešto bi mu pokvarilo užitak. Nema te prilike koju sreća i on zajedničkim snagama ne bi uspeli da uprskaju, pošto je bio a, na njegovu nesreću i ostao neviđeni baksuz i nepopravljiva šeprtlja. Zato je pametno zaključio da je sreća najgori drug.

Usledilo je vreme prispitivanja i traženja rešenja. Pitao se, naime, može li se nekako preseći taj začarani krug uokviren malerom i neuspehom, i šta bi u tom smislu valjalo preduzeti? Šta je to što bi mu najviše moglo biti od pomoći, i za šta bi mogao da se uhvati u svakoj situaciji, rečju, šta je to što bi moglo da bude njegova amajlija za sreću? I posle dužeg i napornog razmišljanja, pošto je razmotrio sve činjenice koje su mu bile na raspolaganju i pružio mogućnost svim opcijama da ravnopravno iznesu svoje argumente,  utvrdio je da bi  njegova slamka spasa  mogao da bude jedino osmeh! Ništa drugo samo osmeh! Naime, osmeh  je jedino što mu nikad nije zakazalo. Tako je  došao na ideju da malko poradi na svom osmehu. Ako mu pođe za rukom da poboljša njegov suptilni karakter i druge performanse, to će biti samo još jedan plus više. Štaviše, popravljaće ga i do savršenstva, odlučio je, samo ako bude trebalo. A naravno da je trebalo, inače ove priče ne bi ni bilo.  (Dalje)

ŠANO DUŠO

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 21:34

 – Ne, nismo nas dvoje danas šano dušo više nego inače, odakle ti to? – kažem ja mojoj cici na njeno blesavo insistiranje da smo oboje danas šano dušo, pošto od ranog jutra ne možemo da sastavimo ni minut, a da ne zarežimo jedno na drugo.

Kao da je zaboravila šta je juče bilo, da se durila najpre ona, pa onda ja, pa onda opet ona i onda opet ja i da smo se najzad pomirili negde u sitne sate, kao i obično, u krevetu; i da nam to nije bilo prvi put, a, sva je prilika, neće biti ni poslednji. (Dalje)

PAMETAN

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 20:24

 – Šta ti bi najednom?! Zašto si stao? – upitala me je moja cica sva u čudu pošto sam se bukvalno ukopao u mestu, a tek smo se bili zalaufali preko pešačkog, da ga prešišamo dok je vreme, jer ako pristigne ova kolona vozila što nam se neumitno približava...

Beše to na onoj pogibeljnoj raskrsnici gde se seku ulice Vojislava Ilića i Ustanička, gde svako malo bude neki pičvajz.

– Da smo pošli, oni bi stali! – dodade ona povišenim tonom, za koji sam dobro znao na šta sluti. 

– Jebi ti to – odgovorio sam – bolje da mi stanemo, a oni da prođu! Zar ne vidiš kako šibaju, kao da su na trkama?

– Vidim, pametnjakoviću. Vidim kako oni prolaze, a kad ćemo mi? Na kukovo leto izgleda!  (Dalje)

GLAVOM BEZ OBZIRA

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 23:19

 

Ne, nije ovo bio san, ovo se stvarno dogodilo. I svaki put kada pomislim na to, a to neretko biva i više nego jednom dnevno,  ne bude mi dobro. Dođe mi da zaplačem. Zato je možda pametno, skontao sam, da se nekome poverim, najbolje nekome iz virtuelng sveta, koga uopšte ne poznajem, možda se tako oslobodim ove proklete more što se nafrkestila na mene kao smrt na babu, preteći da me načisto istera iz pameti.

A sve je počelo krajnje bezazleno. Onih dana kada je to prokleto uklapanje u svetske trendove navrat nanos i na svoju ruku postalo hit i u našem vilajetu. Nismo morali da se zalepimo baš za svaku glupost koja dolazi iz velikog sveta, je l', i to najčešće nepozvanu, mogli smo nešto i da preskočimo, ali moramo mi da budemo veći katolici od pape, pa to ti je. Takve nas je bog stvorio. Niko nam, dakle, nije kriv što kad se čuje za neku našu novotariju, zlobnici iz belog sveta počnu da nam se podsmevaju, pa na nekom tviteru/instagramu/fejsbuku opiče po nama: videla žaba da se konji potkivaju...

Elem, ugledavši se tako na gospodu Engleze, i mi Srbi se eto dosetismo da skalamitimo nešto po ugledu na onaj njihov nadaleko čuveni Hajd park, ne da bismo tamo lajali na zvezde i mlatili praznu slamu, to možemo gde hoćemo, mi smo šampioni sveta kad je u pitanju sloboda mišljenja i izražavanja (naročito ovog drugog), već da bi imalo gde i koja pametna da se rekne javno, a ne samo po kuloarima. Na niti jednu od ovdašnjih televizija televizija od starleta, makroa, prodavaca magle svih boja i dezena, kurvi političara i ostalih profuknjača, ne može ni da se priviri, a što se dnevnih listova i tabloida tiče, tu je mrtva trka ko će da promoviše veće budale i da izmišlja gnusnije laži za naslovnu stranu. Šta nam je onda preostalo nego da za tako plemenitu ideju žrtvujemo jednu klupicu i delić parka, pa ko misli, ili, što je češće slučaj, umisli da ima šta da kaže što već nismo čuli, neka izvoli. Publike svakako neće manjkati (makar one što takva mesta posećuje po službenoj dužnosti), a za ostalo ćemo da vidimo.

Bez mnogo pompe prešlo se onda sa reči na dela i naš Hajd parkić brzo je postao zborno mesto naše neshvćene i nesnađene inteligencije, manje-više lišene zdrave pameti. A tu i tamo prošvercovao bi se i neki liderčić tzv. opozicije, da i on malo zagusla sa ovako viskog mesta, pre nego što mu pobegne misao. Ko zna kad će sledeći izbori pa da sve uči budu uprte u njihovom pravcu.

Proviđenje je htelo da za tako plemenitu stvar bude određen onaj veliki park tačno preko puta zgrade Parlamenta, sa bistrim pogledom na Gradsku kuću i Predsedničke dvore, i ima sve neophodne sadržaje za odmor i razonodu, a nadaleko se već pročuo po divljanju kućnih ljubimčadi i njihovih sopstvenika, od kojih, po mom skromnom sudu, ubedljiva većina naprosto vapi za hospitalizacijom. Leti, kad ono pripeće božji zvizdan, zbog velikog hlada tu ume da bude iznimno ugodan boravak, pa zna da vrvi od naroda kao da se nešto deli za džabaka. Zli jezici govore da u oštroj konkurenciji lepo uređenih gradskih parkova ovaj nije slučajno izabran: radi harmoničnog jedinstva suprotnosti ponajviše, imajući u vidu razmere mentalnih dometa uvaženih narodnih tribuna što u okolnim institucijama povazdan presipaju iz šupljeg u prazno pred tv-kamerama, dok u potaji gomilaju narodnu muku na svojim bankovnim računima.

U samom srcu parka, tamo gde se naročito s proleća najintenzivnije širi, to jest meša miris pokošene trave sa miomirisnim isparenjem psećeg izmeta svih rasa, pedigrea i veličina, ima jedna naročita, sveže ofarbana klupica, na koju bi se ispeo sretnik na koga je došao red da grune i etar šta ima, i odatle su se neumorno, a naročito za lepih dana i vikendom, orile besede, grmele i kletve i molitve, ali su i vrcali stihovi, i ružila vlast, i ružila opozicija, pa opet vlast, pa opet opozicija, i tako to... I – ponajviše – prizivao svaki đavo.

Dugo sam se dvoumio i premišljao da li da se jednom i ja tu pojavim. Ali ne kao posmatrač, već da se ispenjem na tu čuvenu klupicu i da grunem odatle sve šta mi je na pameti pa kud puklo da puklo, to bar ništa ne boli. Naprotiv. Učene glave kažu da je to zdravo za psihu i ja im verujem. Neko vreme već saletala me je neka đavolska potreba da se iskažem u svom najboljem svetlu, istovremeno i kao mudrac i kao revolucionar i kao propovednik, zapravo, u neku ruku moglo bi se reći, kao nekakva sofisticirana varijanta mesije. Modernog mesije, hajde da kažemo. Tako sam u brojnim trenucima nadahnuća sebe video. I ta me je zaumna težnja  toliko pritiskala iznutra da sam se pribojao da pod teretom te balasti neću još dugo moći da izdržim a da ne prsnem po svim šavovima.

Morate me razumeti: kada vam se ukaže sijaset sjajnih, izuzetnih, neponovljivih prilika da se oprobate kao javni delatnik pa svaku uprskate, to ne može proći nekažnjeno, obično ostanu vidljivi tragovi na duši, ako ne bude težih posledica. I, da ne dužim više, na kraju se ja, ipak, nekako odlučim da se ispentram na tu klupicu, pa šta mi bog da.

Beše subota, dan lep kao ijedan drugi koji pamtim. Grad se kupao u blagorodnom majskom suncu a narod izmileo vani da ne propusti nešto od te lepote i da se sit naužuva, pa šiba ka centru grada u buljucima. Ako, pomislim ja, idu kao da znaju šta ih  čeka, da sam im spremio predstavu za pamćenja. Toliko sam ohol bio. To tek sad vidim, sa ove distance, zato sam i prošao tako kako sam prošao. I neka mi to bude za nauk. I ne samo meni, moliću lepo. Ne pišem ja ovo za sebe.

Bilo je blizu podne, iz iskustva sam znao da je u parku u to vreme najveselije i da, budući da se tih dana u političkom i društvenom životu ništa epohalno nije događalo, u blizini one  klupice sigurno sjatiti brojne uštve novinarske, što mi je baš odgovaralo. I, ne oklevajući ni tren, dadoh se u akciju.

Prišunjao sam se najpre do ivice parka, osmotrio onda malo i nalevo i nadesno, da izvidim situaciju, pa produžio dalje, onda ušavši u gužvanjac probijao se mic po mic (u nekoliko navrata, ali samo kad je to stvarno bilo neophodno, morao sam i lakat da upotrebim), i posle nekakog vremena, uz malo sreće, eto me na pedalj do klupice. U poverenju, bolelo me je ćoše za grdnje i psovke što ne čekam svoj red kao svi ostali, nego hoću na kvarno da se izborim za svojih par minuta slave.

Onda napravih mali predah, da saberem misli.  Samo da me ne uhvati trema, ponavljao sam u sebi. Potom sam nekoliko puta udahnuo duboko što sam više mogao, i više nego svestan da sam, takoreći, na korak od cilja. I čim se ukazala prilika, odnosno čim je masa izviždala vremešnu šizofreničarku koja je ovde, tragikomočno moram da kažem, glumila stend-ap komičarku –  popeo se na tron.

Moje sreće u tom trenutku, ne možete to ni da zamislite!

Nemam šta da krijem, okuražilo me je to s kojom lakoćom mi je pošlo za rukom da se domogem prestola, pa obuhvatih masu pogledom kao da sam u najmanju ruku predsednički kandidat. Bilo je brat bratu dve, ako ne i čitave tri hiljade duša. Onda sam zažmurio da me ništa ne bi ometalo, jerbo ipak ja nisam profesionalni govornik. Naročito mi je, moram priznati, išla na ganglije larma onih trideset i kusur živih dosada ojađenih mojim, kako rekoše, neopevanim bezobrazlukom, sad su kao oni na redu i ova će drskost, što sam ih izradio kao budale, skupo da me košta. Bili su nedigli dreku gore nego dečurlija kad im kakav namćor probuši loptu da bi smirom mogao da spava posle ručka. Dobro de, htedoh da im kažem, evo ja ću samo reč-dve dok se vi ne dogovorite koji je mamlaz sad na redu od vas trideset, ako se ikad dogovorite. Ali, pomislih onda, zašto da uludo trošim dragoceno vreme, bolje da se skoncentrišem na „materiju“.

Elem, onda je nepokolebljivi Ja, sa jasnim ciljem u glavi, ni najmenje se ne obazirući na njihovo kevtanje, zaverglao unapred pripremljenu govoranciju, do tančina naučenu i nebrojeno puta oprobanu pred ogledalom.

– Gospodo moja, imam nešto važno da vam kažem! Štošta se i u nama i oko nas zbrkalo i poremetilo, i nije da toga nismo svesni, ali iz nekog razloga pravimo se kao da to ne primećujemo, kao da se nekome drugom radi o glavi, a ne nama! Evo o čemu je reč.

Počeh ja tako svoju govoranciju, hoteći u jednom dahu sve da kažem ako ikako mogu.

 – Umesto da nam svaki dan bude pesma a svaka noć arija, šta mi to radimo, pitam vas, u šta utucavamo svoje živote? Sluđujemo jedni druge utapajući se u magluštinu sveprožimajuće bezličnosti. Hoću da kažem: vodimo predvidljiv, unapred skockan život podređen surovim korporativnim principima profita, i tako potpaljujemo već zapaljen fitilj koji samo što nije do kraja izgoreo. Da samo što nije bilo BUM! – i odosmo svi dovraga lančanom reakcijom, jerbo svako od nas je jedno bure baruta. I tako iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan... Sat otkucava, a mo se kurobecamo da možemo tako unedogled, tobože ne znajući gde su nam granice, i ne pitajući se kolika je cena kojom to plaćamo sve i da nikad ne dođe do eksplozije: da pod plaštom paradigmi savremnog i modernog, čiji su aduti daleko izvan granica našeg razuma, na izvol'te konjukturi pomodnih trendova lansiranih da nam se podvuku pod kožu i isisaju poslednje damare pameti, zapravo bezglavo jurišamo ka sopstvenoj propasti!

Dobro sam se bio zalaufao, pa tu napravih dramsku pauzu da uhvatim još malo vazduha. Potom nastavih istim tempom.

– Primerice, gospodo, pitamo li se možda može li naš emotivni život da se ukalupi u korporativne principe kompanija  kojima smo se zakleli na vernost do groba? Očigledno da ne može. I može li se ikako toj stranputici stati na put? Zar smo toliko zaslepljeni  i zaglupljeni  pa ne primećujemo da  na drage nam osobe, rod rođeni, poznanike i prijatelje, sve više gledamo na isti način kako na nas gledaju naši pretpostvljeni: kao na igračke čiji je jedina misija na ovom svetu da svakoga dana ispune svoju normu! I u njihovom merkantilnom maniru, kao klonirane žalosne prikaze njih samih, odmeravamo sve što nam se nađe u vidnom polju, jerbo sve mora biti procenjeno prema paradigmi koristi, tom pogubnom principu svih principa današnjice. Hajde, guknite, što ste se ućutali? Ako ne mislite da ne govorim razborito, recite...

Dobro de, imam ja još što-šta da vam kažem, ne predajem se ja tako lako, kažem potom samome sebi, pa opet nastavim. 

– Svet spoljašnjeg zagospodario je svetom unutrašnjeg života i ne da mu da dođe do vazduha. Sfera profita definitivno je izvojevala pobedu i zagospodarila svim sferama našeg života pa i sferom emocija. To je tačno kao jedan i jedan su dva, i to je, reći ćete, danas svakome jasno – no, pitanje je, gospodo, šta ćemo sad? I kako ćemo dalje? Na kraju će još ispasti da onaj bavarski vetropir i pivopija Karl Marks nije bio baš tako blesav kako zli jezici smatraju, kada je govorio o upotrebnoj vrednosti ljudskih bića kao o pogubnom imperativu vremena. Ali, kao što vidimo, to vreme nikako da prođe, štaviše, kao da sa nama tera šegu, svakim danom je, čini se, sve crnje. A ceh, bez izuzetka, mora da se plati, nema povlašćenih. Stoga vas pitam: Zar vam se ne čini da je krajnje vreme da nešto preduzmemo, jerbo nam nema boljitka dok na ljutu ranu ne privijemo ljutu travku?! Da ne srljamo više u propast! Da ne dozvolimo da nam život izmiče! Da nam naši životi beže od nas samih kao da smo gubavi!...

Onda je opet počelo da mi ponestaje daha, ali i da mi se pomalo manta u glavi, pa pomislim: kada sam ovako, na otvorenoj sceni, što bi se reklo, tako duboko ušao u meso našoj svekolikoj nesreći, pre bih se samoubio na licu mesta nego što bih dozvolio da me omete neka tako banalna okolnost, pa da ne reknem do kraja sve što sam bio naumio i još ponešto što mi je na duši. Te nastavim, i dalje žmureći, da drobim u etar kao sumanut. 

– Nadam se da smo se razumeli? I o čemu još hoćete da govorimo, gospodo? Hajde, recite! Hoćemo li koju reč o prevarantu životu koji svakoga dana iz rukava izvuče nekog keca? Ili o pravdi i krivdi? O plesu smrti i nejadnakosti među ljudima? Ili o blesavluku političara? O arčenju seksualnosti na svirep i podmukao način, a najčešće iz koristoljublja? O miru u svetu, ili o suživotu vrline i prostakluka? O nepodniošljivoj lakoći postojnja, o čemu je onako znalački pisao Kundera? O inflaciji pameti i osiromašenju duha?...  Dobro de, u redu stvar. Nećete o tome čim ništa ne govorite. A da kažemo koju o altruizmu i empatiji?  Opet ništa, ćutite kao ribe. Pa o čemu onda hoćete da govorimo, majku li vam vašu? O rijaliti programima i jebozovnim sponzorušama?... Dobro, de, razumeli smo se. Razumni smo ljudi je l'. Onda toliko od mene za danas. Čuli ste kako izgleda naše bitisanje mojim očima viđeno. Istina, koješta bi se tu još moglo pridodati, ali neka ostane nešto i za drugi put. Svako od nas je još jedna priča o našem posrnuću i begu u ništavilo. A ovo, međutim, što ja pokušavam da vam saopštim – vidite to valjda i sami – nisu samo puke reči: poziv je na revoluciju! Da spasemo danas što se spasti može. Da spasemo sve što se spasti može. Zato na ljutu ranu ljutu travku, gospodo! Što pre tim bolje! Za mnoge od nas, a naročito za ovu mlađariju sveta gladnih očiju, sutra već može biti prekasno!

Odguslah ja tako svoje srećan i zadovoljan što sam konačno olakšao dušu, ali i što ni na jednom jedinom mestu nisam zapeo, a što je, priznajte, za jednog amatera govornika za svaku pohvalu.

Uprkos tome što su reakcije prisutnih izostale, što niko ni „a“ nije rekao, kao da sam govorio zidovima. Onaj silan svet, koji sam zatekao u parku, kao da je najednom u zemlju bio propao. Ili da su ga pokupili marsovci. Prosto je nemoguće da nisu shvatili moju poruku. Ili da nisu razumeli šta govorim. Pa, majku mu, nisam govorio na kineskom!

No ubrzo i to bi razjašnjeno. Na moju nesreću, moram priznati.

Jer, kada sam otvorio oči, da vidim šta se to dođavola dogodilo, imao sam šta da vidim – prazan park! Nigde živog stvora da mi makar opsuje nešto, ako ništa drugo. Oko mene je odzvanjala ona ravnodušna tišina velegrada koja ubija u mozak. Onda ugledah kola hitne pomoći kako vrtoglavom brzinom idu ka meni – i, avaj!, kud ću šta ću, pobegoh odatle glavom bez obzira. Da negde na sigurnom potražim spas od samoga sebe. Ako već nije prekasno.


 


O TOME I DA NE GOVORIMO

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 23:24

 

Cakum-pakum – lokum!.. Budi fit, kupi picu Hit!.. Stop šizofreniji!.. I miris i ukus… Lako uz Sinalko!.. Zadovoljstvo u Lenoru!.. Kondom nema alternativu!..

Bilbordi, bilbordi, bilbordi. Gde god okom, evo ih; kao s neba da padaju. Štrče sa svih strana; saleću nas, izazivaju, rugaju nam se, opominju… Ponekad i vređaju inteligenciju.

Ne volim ih; kradu nam dragoceno vreme dok o njima razmišljamo. Zaklanju nam vidik. Možda bismo umesto salame na sniženju ugledali lepo razgranatu krošnju nekog plemenitog drveta, ili neku, za naše krajeve, retku pticu, kako sleće na žbun u obližnjem parku okupanom suncem.

No, jedan mi je ovih dana, ipak, zapao za oko. Nimalo slučajno, pokazaće se. Onaj odakle nam se cerila reklama za pastu za zube u svim duginim bojama. Navodno, epohalnih svojstava.  A za koju, uzgred budi rečeno, nikad nisam čuo, a navodno hit je u svetu i evo je sad konačno i na našem tržištu.

Dakako, samo smo na nju čekali!

Međutim, ono što je meni bilo važno, lepo je poslužila da preko nje bude ispisan grafit, vidljiv i iz aviona. Pisalo je: 

LJUBAV JE NAJLEPŠE GODIŠNJE DOBA! 

I to ga je zapravo činilo tako neodoljivim. Bar za mene.

Neko je, dakle, imao petlju, da ne kažem i hrabrosti i drskosti da se na tako lucidan način – na otvorenoj sceni, što se kaže – naruga svemoćnoj marketinškoj industriji. I to, složićete se, zaista zaslužuje sve čestitke.

Naime, ako je Amor zagospodario tvojim bićem, ako ti leptirići đuskaju u stomaku pevajući najlepše arije, važno li je kakvo je vreme napolju? Mnogo; zar ne?  I s kojom si pastom jutros oribao zubiće? O tome i da ne govorimo.


ZACRTAO

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 22:26

... Ma da, kako da ne? Samo sam ja lud a svi ste vi pametni kao pčelice! Pa sve i da jeste tako, šta se to koga tiče? Moja ludost, moj problem. Takvog me je Bog stvorio pa se Njemu žalite, ako mislite da ima vajde. Ja ću da radim šta ja hoću i šlus. Dok je glavudže na ramenu, neće meni niko propisivati pravila i na meni trenirati strogoću. Uzalud mu je. Bolje neka potraži neko drugo sredstvo za terapiju. Taman tako! Boga mi. Pokazaću vam ja svima. Naročito  ovim mojim blesavim komšijama. Ma ima da se puše. Samo neka mi se još jednom nacrtaju na vratima da mi pametuju, te ne može to tako, te nije u redu, komšija, ovo, te nije u redu ono, ima svima da im odmerim od šake do lakta. Šupci jedni, sve bi kao nešto na note, profinilio se to, a ovamo praziluk štrči iz bulje. Kao smeta im što sam zatego štrik ipod prozora, tuče im pravo u mozak kad okapavam veš. Ljudi moji, to su najobičniji peškiri i leviske, dobro bude i poneki duks, nikad nisam stavio jaknu ili džemper pa da im bije odozgo čitav dan, ili da im noću gruva o sims pa da ne mogu oka da sklope. Pa i to malo što se jedva nakanim da operem bude jedva dvaput mesečno, i to u najboljem slučaju! – pa šta su onda drugo nego šupci kad im i to malo smeta! Evo, zakunite se u Boga pa kažite da nisam u pravu. Šta bi ti prasci hteli, da smrdim kao tvor? Na kraju krajeva, jesam ja kriv što je zgrada takva kakva jeste, pa nemamo terase. Neka nađu tog genija arhitektu koji je projektovao zgradu pa neka njega hvataju za gušu, i molim lepo.  (Dalje)

GEJAK

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 15:18

 

Moja cica i ja dan smo proveli svako na svojoj robiji, jerbo od nečega mora da se živi, da bi, kad Onaj gore dozvoli, moglo i da se uživa, pa, zašto da ne, i da se dignu sve četiri u vis. E, a tu smo moja cica i ja svoji na svome, što se kaže, naročito kad se raspištoljimo pa nas strast obuzme. Ili kad padne veče, pa se ovako zablenemo u TV kao tele u šarena vrata.

Nije šala, na meniju beše Liga šampiona, a gde je fudbal tu je i pivce, a gde je pivce, tu su i grickalice. Dakle, uživancija na nivou. Čak su izostale i naše uobičajene čarke, pošto navijačka strast beše u drugom planu, budući da njeni „cigani“, isto kao i moji „grobari“, već čitave dve decenije ne mogu da prismrde u neko od elitnih evropskih fudbalskih takmičenja.

U poluvremenu, skočismo oboje u kuhinju da zajedničkim snagama spremimo nešto za klopu i za tili čas specijalitet kuće: pofezne, malko zagorele, premazane domaćim džemom od šipka prste da poližeš – bio je gotov.

A po završetku utakmice (kao što se i očekivalo, pobedom Barse u gostima) i neizbežnog reklamno-propagandnog bloka, prikazana je reportaža sa svečanosti upriličene povodom dodele nagrade „Fan godine“. Najvišeg društvenog priznanja u našem vilajetu,  koje se uz veliku pompu i talambase već dugi niz godinâ dodeljuje najistaknutijim pojedincima za njihov nemerljiv doprinos podaništvu, sumanutoj veri u bolje sutra i negovanju kulta nepogrešivosti državnih zvaničnika. I za koje je – kako tokom reportaže više puta beše naglašeno – ove godine bila neočekivano žestoka konkurencija.

Našeg iznenađenja ne možete ni zamisliti! 

 (Dalje)

Powered by LifeType