Zoran Škiljević

22 Feb, 2019

ULICA

MINIJATURE — Autor zoranskiljevic @ 20:30

Gužva na prednjim vratima. Gužva na srednjim vratima. Gužva na zadnjim vratima. Svako jutro. Ili me rastežu kao praćku, ili visim kao kanarinac, ili stojim na jednoj nozi kao roda. Da čekam sledeći bus, probao sam, ne vredi. Da se nadam da će ovom trasom jednom proći tramvaj, glupo je. Prioritet je, nadležni kažu, metro. Možda je onda najbolje da, poput onih veseljaka, što su to uradili na vreme, za svaku eventualnost, i ja kupim karte za taj  metro, pa kad prođe, prođe. Treba verovati u snove, naročito u tuđe snove i vizije. Život može biti neopisivo lep ako dopustimo da nas varaju. Mi, Srbende, to najbolje znamo. Taman mi to prođe kroz glavu, kad neko reče: „Dosta mi je ovoga! Idem ja pešice! Bolje da hodam kao čovek nego da me tumbaju kao džak krompira. Kad god došao, dobrodošao –  rmbanje od jutra do sutra nigde mi neće pobeći!” Tras! Pravo u mozak. Kao da ga je sam Bog poslao, razbio mi je sve iluzije i preda mnom se ukazaše novi vidici. Pomislih onda: ako može on mogu i ja. Zašto da ne? Korak po korak. Zato vam sve ovo pričam: Ako ne ide drugačije, onda korak po korak, i sve su ulice naše. Hoću reći: onda je ulica jedino rešenje!

 

 

city
 

 

 


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

Powered by LifeType