Zoran Škiljević

10 Mar, 2019

BAKUTA

BELEŽNICA — Autor zoranskiljevic @ 21:35

Tridesetica, jutarnji špic. Kao i obično, gužvanjac oči da iskoče, a bus, prepotopska krntija, možemo samo da se molimo da se ne raspadne negde usput,  pa da ostatak puta prevalimo pešice. Valjda neće, pomislio sam, kad pravo ispred mene, ustade najednom  suvonjava tinejdžerka u isfronclanoj jakni i još grđim farmericama, bleda kao krpa, oči utonule ispod kapaka.  Gde li je ovo dete provelo noć, pitao sam se, ugrabivši brže-bolje mesto da sednem. I taman pomislih, baš je lepo ugrejala stolicu, kad, navraga, spazim čilagera koji se probijao kroz gužvu kao kroz kordon specijalaca, i ja, šta ću, kako učtivost nalaže, mahinalno pođem da ustanem. Međutim – pazite sad ovo – bakuta što je sedela pored mene, koju dotle nisam ni konstatovao, uhvati me za ruku pa reče:

 – Ne ustaj! Taj glasa za Vučića!

Nasmejah se od srca. Ko bi rekao da u bakuti čuči takav đavo. Upiljih se u nju i imao sam šta da vidim: lise izborano i suvo kao pergament, kvrgav nos, a oči živahne i nasmejane, kao da iza nje nije čitav jedan život. Oči, rekao bih, koje se još nadaju nečemu. Valjda zato i ne glasa za Vučića, prođe mi kroz glavu.

U magnovenju onda spazih da je onaj čilager nestao u gužvi. Mora da se u međuvremenu snašao za mesto, pomislim, pa upitam bakutu:

– Otkud znate da onaj glasa za Vučića? Poznajete ga?

– Ne daj bože – odgovori ona.  – Jesi mu snimio facu? Taj ti za Vesića misli da je Ajnšajn, a za Brnabićku da je Indira Gandi. 

– Ni manje ni više? – kažem ja.

– Ni manje ni više? – reče ona, s nekom teškom setom u glasu.

Raspriča se onda bakuta. Kako reče, sprcala osamdeset dve kuke i ničeg joj nije žao, odrasla je tu, na Dušanovcu, završila najpre osmoljetku, potom i gimnaziju, pa je išla na fakultet, i stukla ga u roku, onda rodila dve ćerke, dve kraljice, bila je posle na čelu prestižnih firmi, drmala, što se kaže, i ovde, i u belom svetu.

– Imala sam svet pod nogama, a i bila sam riba i po – reče na kraju –   a sad sam samo 1 od 5 miliona!  

– Zar je to malo? – dobacio sam joj probijajući se navrat–nanos da izađem kod Hrama, gde treba da presednem na trideset trojku. Misleći u sebi: zar je to malo u vašim godinama?  

 

bus 

 

 

 


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

Powered by LifeType