Zoran Škiljević

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU ZORANA ŠKILJEVIĆA

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 22:28

Piše: Marina Đenadić

 

Ova zbirka kratkih priča Zorana Škiljevića očigledno predstavlja piščevu reakciju na ovovremene tendencije u književnosti, kako u svetu, tako i kod nas. Većina teoretičara razlog popularnosti žanra kratke priče, u pogledu pisanja, pa i nagrađivanja, ali i kod čitalačke publike, vidi u ubrzanom tempu života i ravoju savremenih tehnologija kojima se rapidno prenose kratke informacije, što utiče na manjak vremena za čitanje, ali i na čitalačka očekivanja – da se u što kraćoj formi dobije što više novosti (informacije). Ovi činioci su i uslov, a polako izgleda postaju i imperativ, što za pisce nije nimalo lak zadatak, pogotovo, ukoliko se odluče za tematiku svakodnevnog života, kao što je to Škiljević u ovoj zbirci.

Naizgled trivijalna, a upravo zbog toga i vrlo intrigantna, ova Škijevićeva proza sadrži i dublji smisao, stoga je čitajte pažljivo, jer: 

...Ćutanje je đavolja stvar. Stvar koje se treba kloniti. Ono ume da se zarije prâvo u srce, poput dobro naciljanog kuršuma, i ubija polako, kao otrov, neosetno. Samo jednog trenutka shvatiš da si mrtav i da ti nema više spasa. Da nema više ko da ti pomogne, jer onaj sa kim si ćutao do smrti je takođe mrtav, tako da ni njemu nema pomoći. Naprosto ni ne može biti drugačije: kako da se nađete jedno drugom u nevolji, kad ste se upravo pokokali do smrti tako hladnokrvno i bez dvoumljenja kao da ste se za to spremali čitav život? Kao da ćete se još hiljadu puta ponovo roditi? Kad pobedi ćutanje, kasno je za kajanje. Kasno je i za oproštaj i za novi početak. Kad padnete oboje mrtvi, zar je važno ko je koga izazvao na dvoboj ćutanjem! To nas dvoje najbolje znamo, zato ne uzimajte ovo olako. I nemojte ništa da se čudite... (Dalje)

ŠANO DUŠO

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 21:34

 – Ne, nismo nas dvoje danas šano dušo više nego inače, odakle ti to? – kažem ja mojoj cici na njeno blesavo insistiranje da smo oboje danas šano dušo, pošto od ranog jutra ne možemo da sastavimo ni minut, a da ne zarežimo jedno na drugo.

Kao da je zaboravila šta je juče bilo, da se durila najpre ona, pa onda ja, pa onda opet ona i onda opet ja i da smo se najzad pomirili negde u sitne sate, kao i obično, u krevetu; i da nam to nije bilo prvi put, a, sva je prilika, neće biti ni poslednji. (Dalje)

PAMETAN

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 20:24

 – Šta ti bi najednom?! Zašto si stao? – upitala me je moja cica sva u čudu pošto sam se bukvalno ukopao u mestu, a tek smo se bili zalaufali preko pešačkog, da ga prešišamo dok je vreme, jer ako pristigne ova kolona vozila što nam se neumitno približava...

Beše to na onoj pogibeljnoj raskrsnici gde se seku ulice Vojislava Ilića i Ustanička, gde svako malo bude neki pičvajz.

– Da smo pošli, oni bi stali! – dodade ona povišenim tonom, za koji sam dobro znao na šta sluti. 

– Jebi ti to – odgovorio sam – bolje da mi stanemo, a oni da prođu! Zar ne vidiš kako šibaju, kao da su na trkama?

– Vidim, pametnjakoviću. Vidim kako oni prolaze, a kad ćemo mi? Na kukovo leto izgleda!  (Dalje)

GEJAK

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 15:18

 

Moja cica i ja dan smo proveli svako na svojoj robiji, jerbo od nečega mora da se živi, da bi, kad Onaj gore dozvoli, moglo i da se uživa, pa, zašto da ne, i da se dignu sve četiri u vis. E, a tu smo moja cica i ja svoji na svome, što se kaže, naročito kad se raspištoljimo pa nas strast obuzme. Ili kad padne veče, pa se ovako zablenemo u TV kao tele u šarena vrata.

Nije šala, na meniju beše Liga šampiona, a gde je fudbal tu je i pivce, a gde je pivce, tu su i grickalice. Dakle, uživancija na nivou. Čak su izostale i naše uobičajene čarke, pošto navijačka strast beše u drugom planu, budući da njeni „cigani“, isto kao i moji „grobari“, već čitave dve decenije ne mogu da prismrde u neko od elitnih evropskih fudbalskih takmičenja.

U poluvremenu, skočismo oboje u kuhinju da zajedničkim snagama spremimo nešto za klopu i za tili čas specijalitet kuće: pofezne, malko zagorele, premazane domaćim džemom od šipka prste da poližeš – bio je gotov.

A po završetku utakmice (kao što se i očekivalo, pobedom Barse u gostima) i neizbežnog reklamno-propagandnog bloka, prikazana je reportaža sa svečanosti upriličene povodom dodele nagrade „Fan godine“. Najvišeg društvenog priznanja u našem vilajetu,  koje se uz veliku pompu i talambase već dugi niz godinâ dodeljuje najistaknutijim pojedincima za njihov nemerljiv doprinos podaništvu, sumanutoj veri u bolje sutra i negovanju kulta nepogrešivosti državnih zvaničnika. I za koje je – kako tokom reportaže više puta beše naglašeno – ove godine bila neočekivano žestoka konkurencija.

Našeg iznenađenja ne možete ni zamisliti! 

 (Dalje)

MUKE PO MATIJI

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 21:54

Tiruriruriru – zasvira telefon.

Šta ću, javim se. Moja cica, ko bi drugi. Dosađuje se na poslu, ne zna šta će sa sobom, pa me zove da vidi šta ja radim, da li se, može biti, i ja dosađujem, ili sam opet zaseo negde s društvom. Akcenat je, podrazumeva se, bio na onom „opet”.

– Kakvo dosađivanje, cico, kakvi bakrači – kažem joj ja. – Nećeš mi verovati, evo čitam Bećkovića na fejsu i uživam. Ima novu pesmu lepu kao Sunce.

– Čitaš Bećkovića na fejsu??? – siknu ona preneraženo, kao da sam joj ne znam šta rekao. Pa onda opet:

– Čitaš Bećkovića na fejsu???

Hoće nju da hvataju takvi užasi kad je ja isteram iz pameti, ali je, na svu sreću, brzo i prođu. Šta se tu može. Da je videla Bećkovića na fejsu i ona bi se najpre malo zabezeknula, ne više od mene – otkud Matija tu?! A onda bi počela da čita, pa bi uživala isto kao i ja.  (Dalje)

ĐAVOLJA STVAR

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 20:39

Kaže meni danas moja cica:

– Grr..., dr, frr..., ol, zum zum..., rim, tim tim.., suk mok..., tok tok...

I ja joj na to odgovorim:

– Trr, juuu..., au..., puk puk..., te, frk frk..., krk kok...

I onda opet ona meni:

– Au..., op cup..., krk kok..., jok jok..., i kr, mr tr, ddd,  ok...

Pa onda opet ja njoj:

– Te ok, puk puk..., oho op cup..., im, rim tim tim, krk kok...

I tako se nas dvoje baš lepo ispričasmo. Svako da nam pozavidi. Stvarno! Mada, da nas je neko video, krstio bi se šta to nas dvoje radimo. Mislio bi da smo blesavi. Ali baš nas briga. Kako se mi zabavljamo to je naša stvar. To se nikoga drugog ne tiče. No, kad smo već načeli tu temu, da pojasnimo onda u čemu je stvar.

Elem, tako se nas dvoje baš lepo ispričasmo, a šta smo rekli jedno drugom, pojma nemam. Uostalom, nije ni važno. Samo da nismo ćutali. Ćutanje je đavolja stvar. Stvar koje se treba kloniti. Ono ume da se zarije prâvo u srce, poput dobro naciljanog kuršuma, i ubija polako, kao otrov, neosetno. Samo jednog trenutka shvatiš da si mrtav i da ti nema više spasa.  (Dalje)

KOMŠINICA CUCA I NEČISTE SILE

O LJUBAVI I JOŠ KOJEČEMU — Autor zoranskiljevic @ 19:16

Beše to jednog vrelog junskog ponedeljka, u kasnim popodnevnim satima. Komšinica Maca, koju svi u našem komšiluku zovu Cuca, upecala me je na prozoru kako srećan i uzaludan blesim u neku neodređenu tačku u prostoru. A u stvari, meditiram. Ali, kako sad to nekome objasniti, otkud neko sa ulice može da vidi šta ti radiš dok stojiš na prozoru, da li se rveš sa velikim mislima, ili si se sav rasplinuo po horizontima duha, ili, pak, blesiš samo onako, da ti vreme prođe.

Sad sam ugasio načisto – rekao sam sebi. Nema mi spasa. Otkad smo se doselili ovamo,  nisam primetio da još neko, ovako kao ja, provodi sate na prozoru za svoj ćef. Ako našoj vrloj komšinici to sad ne raspali maštu, ništa neće. 

Inače komšinica Maca, koju, kao što rekoh, svi u našem komšiluku zovu Cuca, beše jedno prostodušno stvorenje, mojih goduina otprilike (dakle pisala pet banki) i ne baš naročito upadljive spoljašnosti. Jedna od onih, znate, bez kojih nijedna zgrada na svetu ne može, jerbo bi je očas crna zemlja progutala; onih karmički predodređenih da ništa u prečniku od jedno dva kilometra ne može da prođe, a da se pre ili kasnije, na ovaj ili na onaj način, ne očeše o njihove oči ili uši. Ali nije bila alapača. Jednostavno volela je sve da zna, ali baš sve. I sve to što najčašće „u poverenju“ sazna ljuborno je čuvala samo za sebe.  (Dalje)

Powered by LifeType