Zoran Škiljević

REVERS

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 22:58

 

Mario je obavljao poslednje pripreme za odlazak na brod. Uprkos protivljenju njegovih roditelja, koje je tako tupav izbor, kako su govorili, prilično rastužio, sedam meseci biće odsutan od kuće. Tako je odlučio i nije mu bilo ni nakraj pameti da odustane od svog nauma, baš naprotiv, radovao se dugoj plovidbi i nimalo naivnoj odgovornosti glavnog kuvara na kruzeru Uliks, koja mu beše poverena.

Tog jutra, nikoga ne beše kući da mu zanoveta. Mogao je najpre na miru da ispije svoj nizbežni jutarnji espreso, a onda, uživajući u zvucima novog albuma Erosa Ramacotija, bez imalo žurbe još jednom da se presliša da li je spakovao sve što mu je potrebno za put. Jeste, ubrzo potom, sa zadovoljstvom je konstatovao.

Dakle, bio je tip-top spreman za svoje novo prekomorsko putešestvje. (Dalje)

HAPPY FACE

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 18:29

Te godine, kada je pisac ovih redova lep i pametan upisao studije,  trebalo mu je sve što mladom i još neiskvarenom  klipeti može biti po volji: ljubav, ambicija, uspeh, sreća, novac i malo seksa. Onda mu je trebalo sve to i to u jedan mah ako može. Ali, vreme je pokazalo da mu je od svega najviše nedostajala sreća. Sa svim drugim, onim što je prevashodno zavisilo od njega, uspevao je nekako da se izbori, sa srećom nikako. Kad god mu je bila potrebna, uvek bi zakazala; kad god bi se našao nadomak nje, nešto bi mu pokvarilo užitak. Nema te prilike koju sreća i on zajedničkim snagama ne bi uspeli da uprskaju, pošto je bio a, na njegovu nesreću i ostao neviđeni baksuz i nepopravljiva šeprtlja. Zato je pametno zaključio da je sreća najgori drug.

Usledilo je vreme prispitivanja i traženja rešenja. Pitao se, naime, može li se nekako preseći taj začarani krug uokviren malerom i neuspehom, i šta bi u tom smislu valjalo preduzeti? Šta je to što bi mu najviše moglo biti od pomoći, i za šta bi mogao da se uhvati u svakoj situaciji, rečju, šta je to što bi moglo da bude njegova amajlija za sreću? I posle dužeg i napornog razmišljanja, pošto je razmotrio sve činjenice koje su mu bile na raspolaganju i pružio mogućnost svim opcijama da ravnopravno iznesu svoje argumente,  utvrdio je da bi  njegova slamka spasa  mogao da bude jedino osmeh! Ništa drugo samo osmeh! Naime, osmeh  je jedino što mu nikad nije zakazalo. Tako je  došao na ideju da malko poradi na svom osmehu. Ako mu pođe za rukom da poboljša njegov suptilni karakter i druge performanse, to će biti samo još jedan plus više. Štaviše, popravljaće ga i do savršenstva, odlučio je, samo ako bude trebalo. A naravno da je trebalo, inače ove priče ne bi ni bilo.  (Dalje)

ŽEĐ

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 23:12

 Uhvati me najednom neka prokleta, nesnosna žeđ, kao nikad do sad. Iz čista mira, što bi se reklo, navalila na mene i nikako da popusti. Popio sam bukvalno sve što se od pića našlo u kući, čak sam drmnuo i malo rakijice, pa opet ništa, ta vraška žeđ nastavila je po svom, da me muči kao zmija žabu.

Neka čudna i opaka žeđ. Nema kod nje sentimentalnosti ni trunke. Ništa, dakle, od igranja na tu kartu, da se smilostivi na mene pa da me ostavi na miru, a, navraga, ni čekanje mi ne može biti saveznik, i to sam brzo skontao.

Nema mi onda druge, zaključim, nego da smesta potražim spas napolju.

Ono jeste da je vani ujedalo sunce, bilo je bogme barem pedeset Celzijusa u hladu, ali stvarno nisam imao kud, osim ako neću da krepam. Premda sam – i to moram da kažem – već ozbiljno počeo da sumnjam da to zlo, što me je tako vraški spopalo, nije samo od vrućine, da je tu još neki đavo umešao svoje prste. Jerbo nisam ni ja od juče, ne dam se ja lako zavarati.  (Dalje)

ROKENROL, NEGO ŠTA

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 23:12

Miroslav P. bio je srećan i nasmejan čovek. Dobroćudan, prijatan tip, koga su svi u čaršiji voleli i pozdravljali sa uvažavanjem. Ali, ima već neko vreme tome, jako se promenio, sav se nekako smračio i narogušio, kao da je iz njega na neki volšeban način iščezao i poslednji damar vedrine; ni oni koji ga najbolje poznaju ne pamte kad su ga poslednji put videli nasmejanog. Postao je težak i sebi i bližnjima, rečju, pravi namćor.

Nema ga više ni da svrati na čašicu u bistro na centru, da tu, u ugodnoj atmosferi, sa svojim starim birtijaškim društvom prozbori koju, već s posla pravac kući.

Šta mu se to dogodilo pa ne liči više na sebe? Da ga nije, ne daj bože, zaskočila kakva neizlečiva bolest? Ili je, možda, otkrio da mu supruga nabija rogove?... Neki belaj sigurno mora biti. Ne može tek tako, iz čista mira, što bi se reklo, da se takav dobrica ponamćori kao da ga je neko urekao. Svi su se jednako pitali šta mu je, a niko od njegovih poznanika, pa ni od kolega, nije imao tri čiste koji se to vrag u njega uselio – to su znali samo njegovi bližnji. Jer stvar, što se kaže, ne beše za priču.  (Dalje)

PODVIG

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 00:27

 

Kada je izašla iz kupatila sa osmehom kraljice, gola golcata kao da će tek da bude ono što je bilo maločas, najpre je svoju dugu kestenjastu kosu još pomalo mokru po krajevima vezala gumicom, opasala je onda tanušnu, a dragu joj, taman koliko i meni,  kecelju boje letnjeg sutona, i uputila se ka kuhinji.

Volela je da hoda bosa, kao indijanka, kao išta na svetu, ni najmanje ne mareći što su pločice obično hladne kao led, a parket tek za nijansu manje.

Prošla je pokraj mene na prstima, graciozno kao vila, pretpostavljam misleći da sam uveliko već u carstvu snova, međutim, prevarila se, kauč preko kojeg sam se bio pružio, služio mi je kao osmatračnica. Uprkos polumaraku koji je vladao svuda okolo, na njenoj koži još su se mogle nazreti nestašne kapljice vode i svakim trenom postajale su sve sitnije i sitnije. A na radiju je išla neka ljubavna pjesma... – rekao bih da je pevao Jura Stublić.  (Dalje)

KINESKI RESTORAN

HAPPENING — Autor zoranskiljevic @ 00:18

 Jedne letnje večeri vratio sam se iz grada nešto ranije nego obično. Ne sećam se baš najtačnije šta baše razlog tome, ali znam da nije moglo biti više od 22. časa  kada sam izašao iz busa (ondašnje „dame”, danas tridesetjedinice), kod okretnice   na Konjarniku. Bilo je to negde početkom osamdesetih, kad tinejdžeri nisu izlazili u ponoć i vraćali se posle prvih petlova, u akutnom stanju mentalnog rastrojstva, kao danas.

Bacio sam pogled okolo, da vidim ima li koga poznatog i kod taksi-stanice ugledao Kizu i Šonju kako blese tamo sa nekim sovama. He-he, sto-posto pokušavaju da im objasne da je glupo da u najromantičnije doba dana i dalje stoje tu, svima na oku, bolje da skoknu negde, recimo dole do školskog dvorišta, tamo je sada najlepše, a tamo će i da im objasne sve ostalo. Mogu da se kladim da je to u pitanju, kažem onda sebi, čim toliko mlataraju rukama i naizmenično, jedan pa drugi  pogleduju gore, ka zvezdama, verovatno dozivajući Nebeskog Oca u pomoć, pa se uputim ka njima, da šacnem izbliza kakav je ulov u pitanju. I ako situacija dozvoli, da im tutnem ključ od gajbe, a ja ću da odem da spavam kod tetke, na Bulbuder. Može biti da se jednom i njima dvojici posrećilo, mada sumnjam, sudeći po svemu. Ali bolje da ništa ne prejudiciram, da ne malerišem.  (Dalje)

Powered by LifeType