Zoran Škiljević

RIBA (fragment iz romana "Nojeva barka")

NOJEVA BARKA — Autor zoranskiljevic @ 13:41

Subota beše, negde iza podneva. Blago jesenje sunce terao je vetar nebu za oblake, kada je Roberto natrčao na knjižaru jednog nadobudnog novopečenog knjižara i izdavača, smeštenu na najboljem i najprometnijem mestu u gradu, tačnije u prizemlju zgrade Albanije, tamo gde je nekada bila čuvena Jugoslovenska knjiga. Dakle takvom, da sve i da hoćeš, ne možeš da je zaobiđeš.

Mlađane prodavačice, svejedna u starleta izdanju, opremljene mini suknjicama, štiklicama, mrežastim unihopkama i pozamašnim dekolteom, dočekale su ga sa nagotovs spremnim osmehom: još jedna ovca za šišanje. Odmerio je svaku od glave do pete, udelio im po jedan-dva jebežljiva pogleda, i potrudio se onda da ih, vešto praveći slalom između polica, zaobilazi u što širem luku. Dakako – naizgled bezazleno počinju krupni nesporazumi, a nekmoli oni sitniji.  (Dalje)

ĆIHU-ĆIHU (fragment iz romana "Nojeva barka")

NOJEVA BARKA — Autor zoranskiljevic @ 19:31

U Beogradu je, kao što se već zna, red i običaj da svaka vlast za svoga vakta izgradi jednu stanicu metroa, a izgradnju trase istog velikodušno su ostavljale u amanet jedna drugoj – a kada će ćihu-ćihu protunjati ispod naše prestonice, to se ni najavetnije vidovnjakinje i proročice ne usuđuju da proreknu, vrag bi ga znao zašto.

Istina, kruže razne priče i legende o tome šta se sve krije ispod Beograda i kakve mračne sile ne dozvoljavaju da im se dole remeti mir. Mogu da se kladim da je nešto od tih naklapanja stiglo i do vas. Verovatno ste čuli da su u lagumima i katakombama ispod grada nastanjene čitave horde raznih nemani i čudovišta koja se hrane otpacima, smećem i prljavštinom koju prozvode Beograđani i bacakaju gde god stignu, a ovi onda noću svojom džinovskom snagom usisavaju svo to smeće i odnose ga boga pitaj gde.

Grad bi izjutra izgledao kao nov, a do uveče smrad bi se opet dizao do prvih prozora, u nižim delovima grada i do prvog sprata. Da nije tih đubretara iz podzemlja, kažu da bi se Beograđani podavili u sopstvenom smradu. Jerbo je ekološka svest (i savest) prosečnog beogradskog Srbende na tako zavidnom nivou, da će one dve divizije komunalnih policajaca, što su posebnim dekretom nedavno formirane, propištati majčino mleko dok nas nauče pameti i komunalnom redu i vaspitanju...

Priča se da u noćima punog meseca potomci tih nemani otimaju device sa ulica i odvode ih u svoj podzemni svet, da bi ih ranom zorom vratili čiste, netaknute, kao da se ništa nije desilo, (kao što možda i nije), a ove bi nesrećnice pak, uz pokoju suzicu, nerado pričale o tome. Svašta se o tome govorkalo, najviše kažu po školama, na roditeljskim sastancima. Čak i da je gradski emir uznemiren takvim glasinama uputio dole žandarmeriju, da ispita stvar, a kako se to završilo niko ne zna.

U nedostatku pouzdanih informacija o tome možemo samo da nagađamo. Legenda kaže i da bog pravde, koga mi Srbende obično prizivamo kad nam je teško i kome se klanjamo u svečanim prilikama, uz  himnu, ne obitava na nebu, nego upravo tu, ispod prestonice, duboko ispod grada je njegovo carstvo. I da odatle, bez imalo milosti, metodom slučajnog uzorka uzima k sebi nesrećnike kojima se nije dalo da se ne ogreše o njegove svete zapovesti.

Svašta se, dakle, pričalo, a sva je prilika da ćemo za právu istinu o tome šta se dole zbiva još zadugo biti uskraćeni. Ali, jedno je sigurno: kad god bi se počelo sa kopanjem metroa, mašine bi se ubrzo zaglibile, a radnici razbežali glavom bez obzira. I kad god bi se, nekim povodom, povela reč o tome, Roberto ne bi mogao da se suzdrži da ne kaže da jedva čeka da vidi šta će biti sledećom prilikom, nadajući se da će je za svog života dočekati.

 

Nojeva barka plato 333 

 

 


ČOVEČULJAK (Odlomak iz romana "Nojeva barka")

NOJEVA BARKA — Autor zoranskiljevic @ 10:35

Dok zvekneš dlanom o dlan, novogodišnji i božićni praznici proleteše. Čekalo se samo da prođe još i Srpska nova godina, pa da se opet nastavi po starom – kako se ovde radi od kako je sveta i veka, a novi list ćemo da okrenemo, podrazumeva se, kada za to dođe vreme, a to znači nikako pre sledeće Nove godine.

Klonuli grad Beograd ubijao se od lenjosti i dosade, kao da mu je bila potrebna infuzija – da se povrati od mentalne i čulne otupelosti. Samo retki nisu mirovali. Naravno, reč je o onim blagorodnim dušama kojima je belaj drugo ime.

Jednog jutra, beše negde blizu podne, dok se Anamarija spremala za posao, reče Roberto da bi, čisto gimnastike radi, danas obišao nekoliko knjižara. To će – kako je naglasio – blagotvorno uticati na njegovu evidentno, preko svake mere posrnulu, mentalnu i fizičku kondiciju.

– Pa, dobro. Idi, mili, i lepo se provedi – uzvratila mu je i cokila ga u njegov prelepi nosić.

Ma kakav provod. Još se mreškalo bez talasa mrtvo more beogradsko. Na njegovo (ne)umesno pitanje: „Koja ste dela, gospodo, izvoleli pohraniti u onu tamo škrinju?“, uglavnom je odmahivano rukom i nemarno odgovarano da dođe nekom drugom prilikom, za dve nedelje recimo, koliko je zaposlenima u knjižari, po sopstvenom priznanju, otprilike trebalo da ishlapi mamurluk, što se prilično poklapalo sa Robertovom odokativnom procenom. U pojedine pak knjižare nije ni uspeo da promoli nos, pošto su neki razvukli godišnji popis kao gladnu godinu, kao da im je stavljeno u zadatak da pročitaju, a ne da popišu sve knjige.  (Dalje)

LJUTIĆ (Odlomak iz romana "Nojeva barka")

NOJEVA BARKA — Autor zoranskiljevic @ 14:46

Nedelja beše. Gradski emir slavio je krštenje svog šestog, kako sâm reče, jubilarnog žgebčeta. Emir je bio srećan. I svi su bili srećni. Svi u prestonici. Pope naročito. Zvona sa gradskih crkava oglašavala su se na svakih pola sata desetominutnom zvonjavom, da obznane svetu radosnu vest,  a njihova jeka čula se do pola Šumadije. Na malim ekranima tv-prijemnika smenjivali su se veseli prizori sa gradskih i prigradskih ulica.

Vreme je bilo čas ružno, čas lepo, sa udarima košave čitavih hiljadu milja na sat; sunce je smenjivalo kišu i kiša sunce,  pa košava i kišu i sunce, i tako opet, red sunca, red kiše, pa red košave, najmanje šesnaest godišnjih doba borilo se koje će da prevagne. Dakle, rečju, dan právi beogradski. Kao stvoren za baškarenje.

Darija i Plinija, kao i obično nedeljom, zatičemo u velnes baru velnes centra „Gargantula i Pantagruel“ – gde bi drugo? No, danas je za njih poseban dan, pa će i današnji program biti nešto drugačiji od uobičajenog. Neće biti ni opuštanja ni uživancija u dražima saune, đakuzija, ili tajlandske masaže, niti izležavanja pokraj bazena uz neizbežni makijato i odmeravanje ušiljenih silikončića, negovanih nogu i guzova, i onog, dragog nam, vrištećeg predela, neprijateljski nastrojenog prema razumu. Naime, došao je vakat da, ruku pod ruku, kao što su i obećali, kako i priliči personama od integriteta i reputacije, njih dvojica nestave već započeti tretman, odnosno kuru preznojavanja ljutim papričicama, što je hit decenije, kada su tarapeutske metode u pitanju i to ne samo kod nas, već i u zemljama u okruženju.  (Dalje)

ONA, ON (odlomak iz romana "Nojeva barka")

NOJEVA BARKA — Autor zoranskiljevic @ 23:15

ONA

 

Ona, Anamarija, nije bila izrazita lepojka, ali teško da bi se za nju, crnokosu i crnooku, dugonogu mršavicu, moglo reći pak da je bila ružna, daleko od toga, možda pre da je čak i zgodnjikava. Ipak, rečju, izgledom prosek. Ali zato simpa u svakom drugom pogledu. Naročito kada je narav u pitanju. Dakle, bila je divna iznutra. Nasmejana i plemenita dušica, otresite prorode, pametna i britka na jeziku i istnoljubiva, što je bila i glavna odlika njenog karaktera – a što je sasvim odgovaralo i priličilo njenom životnom pozivu. Vragolasta i pomalo na svoju ruku, kao i sve žene, uostalom.

Bavila se novinarstvom, specijalista za specijalne zadatke. Karijeru je započela još u studentskim danima, u omladinskom radiju „Zvrk“, a afirmisala se tek kada je prešla na TV. Promenila je nekoliko redakcija i sad je glavna zvezda medijskog giganta RTV O11, gde uređuje i vodi emisiju „Taster“, udarajući istinom po lopovluku i korupciji. Već nekoliko godina ova emisija, posle rijaliti programa, ima najveći šer u emiratu.

Ipak, njeni roditelji, oboje lekari od ugleda i karijere, nisu mogli da prežale što njihova mezimica nije pošla njihovim stopama – medicinskim. „Zicerskim“ – kako je govorila Anamarija – stopama kojim se stiže u dosadni svet uobraženih i uglađenih, odakle je lagodnije merkati priliku za lep i uzoran brak.  (Dalje)

ČELIČENJE OKSIMORONA

NOJEVA BARKA — Autor zoranskiljevic @ 09:10

      (O romanu  NOJEVA BARKA  Zorana Škiljevića)      

       Piše: Ljiljana Pantelić Novaković      

Između redova  romana Nojeva barka  pisca Zorana Škiljevića,  kao lajtmotiv, hrabro se provlači  savremena ljubavna priča. Na sceni se pojavljuju, u svim kriznim fazama zbivanja, ali  dovoljno upečatljivo autentični i neposredni, dvoje mladih intelektualaca: pisac Roberto i novinarka Anamarija. Jasno je da je  njihova storija prisutna da pokaže, kako jedino ljubav ne može ništa da ugrozi. Ljubav opstaje bez obzira šta se oko nje događa, istina, sa izvesnim otklonom, koji je neophodan da bi, u atmosferi totalnog rasula totalitarističkog društva, sačuvala svoj integritet. Snaga njene postojanosti deluje ubedljivo bez obzira što su oboje posvećeni, ne štedeći sebe, svojim profesionalnim opredeljenjima. No, oni nisu samo pasivni izvršioci, već su istovremeno okrenuti traganju i obelodanjivanju svih anomalija svoje sredine. Njihovi susreti i međusobna razmena mišljenja i osećanja u domaćem ambijentu, nadahnjuju ih da budu aktivni učesnici  promena svega  što u društvu ne valja.

A u tome društvu, baš ništa ne valja! Zato je njihova borba, bazirana po vokaciji njihovih profesija, pre svega na pisanim rečima i medijskoj slici i reči, neravnopravna, pa njih dvoje deluju kao Don Kihotovi potomci u okršaju sa vetrenjačama, koje se okreću, naravno, onako kako vetar duva i ništa ih pritom ne može preusmeriti.  (Dalje)

MOGULI (odlomak iz romana "Nojeva barka")

NOJEVA BARKA — Autor zoranskiljevic @ 21:25

Krstivoje Ćaćić, zvani Darije i Života Čvorugić, u čaršiji poznatiji po nadimku Plinije, obojica golišavi, utegnuti u šarene bade mantile i sa istim takvim kapuljačama na glavi, bezmalo nalik na fratre u cirkuskom izdanju, baškare se sve u šesnaest u velnes baru velnes centra „Gargantua i Pantagruel“, bezbrižno pijuckajući makijato i odmeravajući mlađane starletice i prominentne tvrdozarake, raspištoljene na ležaljkama, odakle prete kao glečer hladnog, odsutnog pogleda, a raščepljenog i veličanstveno istaknutog međunožja – pozivajući na juriš. Pre toga su po navici već odradili jednu žešću kuru u đakaziju, a onda su se malčice prepustili čarima tajlandske masaže, ali ovoga puta bez oralne završnice, pošto je, zbog neprijavljivanja bakšiša, nedavno došlo do smene personala, pa im je rečeno da će se za to što su zaiskali ipak morati sami  snaći.  (Dalje)

NOJEVA BARKA ZORANA ŠKILJEVIĆA

NOJEVA BARKA — Autor zoranskiljevic @ 22:40

Piše: Marina Đenadić

Ovaj roman Zorana Škiljevića objedinjuje više različitih entiteta i područja – ljubav, književnost, pisca i društveno-političke tokove i fenomene. Ako bi se govorilo o tehnici, ne bi mogla proći neprimećeno veoma prisutna sociološka imaginacija. Uz pomoć nje, autor vrlo duhovito pripoveda o preplitanju ličnih pitanja glavnog lika, pisca Roberta, i opštih, javnih društveno-političkih pitanja, kao i njihovom međusobnom uticaju.

Ovaj koloplet personalnih i javnih pitanja intrigira veliki broj ljudi, ali do njegovog razrešenja, ili bar do određenja njegove međusobne srazmere i međusobnog uticaja je jako teško doći. Stoga, pročitajte ovaj roman, jer ćete tako saznati, odnosno, preciznije sebi predstaviti određene fenomene današnjice, a pritom ćete uživati, jer su ispripovedani na humorističan način – utešno, zar ne? Najverovatnije i više od toga, jer nam je svima potrebna Nojeva barka – i literaturi i literatama i društvu u celini – na šta ovo delo svojim alegoričnim značenjima i aludira.  (Dalje)

"NOJEVA BARKA" uskoro pred čitaocima!

NOJEVA BARKA — Autor zoranskiljevic @ 10:32

 U romanu „Vrata podzemnih voda“ pitali smo se: „Krije li svako u sebi svog ubicu? Sivu eminenciju svoje vlastite propasti?“

Novi roman „Nojeva barka“ jedan je od mogućih odgovora na pitanje: „Nosi li svako u sebi svoju Nojevu barku? I može li se, i na koji način, dopreti do nje?“
 

 NOJEVA BARKA, roman

 


Powered by LifeType